Iako većinu samohranih roditelja čine majke, predsednica Udruženja samohranih roditelja Vera Totić tvrdi da je veliki broj očeva sa tim statusom. Kako bi ilustrovala odnos te dve grupacije navodi da je u njenom udruženju svojevremeno bilo 270 očeva u odnosu na 970 članova, što čini oko trećinu ukupnog broja.

Prema njenim rečima, danas niko nema precizne podatke o tome koliko samohranih roditelja ima u Srbiji, a najveći problem kako bi se sprovelo takvo istraživanje je to što i muškarci i žene, koji su u statusu samohranih roditelja, izbegavaju da se eksponiraju zbog svojih roditelja, komšiluka, poslodavca ili nekog trećeg.

Iz Republičkog zavoda za statistiku su potvrdili da nemaju precizan podatak o broju samohranih roditelja, pa samim tim ni zasebno broja samohranih očeva, ali da će ti podaci možda biti poznati kada budu objavljeni rezultati poslednjeg popisa stanovništva.

Totić naglašava da je najveći problem samohranih očeva u tome što “nisu rođeni da budu i mama i tata”.

“To im je jako teško kao muškarcima koje su mame odgajale da budu stubovi kuća, da zarađuju, izdržavaju porodicu, a ne da peru, kuvaju, peglaju”, napominje ona i dodaje da ih često okolina zbog toga omalovažava i sažaljeva.

Deca radnika - plišane igračke

Poseban problem je činjenica da većina poslodavaca, naročito privatnika, nema sluha za samohrane roditelje uopšteno, a naročito kada su u pitanju samohrani očevi. Poslodavci im često daju sve tri smene i “ponašaju se kao da su deca radnika plišane igračke, pa nema veze gde stoje”.

“Privatnici ne podnose bolovanje, oni jedanput ‘progledaju kroz prste’, drugi put već gledaju podozrivo, treći put pitaju: ‘dokle će ovo ovako da se koristi bolovanje, treba da se radi’”, kaže Totić.Kako su najavljene izmene Porodičnog zakona, iz Ministarstva za brigu o porodici kažu da će se u narednom periodu položaj očeva unaprediti kroz mogućnost da očevi, koji su u radnom odnosu koriste pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta i u situacijama kada je majka lice koje samostalno obavlja delatnost, što do sada nije bio slučaj.

 Takođe, majka i otac deteta, koji samostalno obavljaju delatnost, moći će da se dogovore ko će od njih, nakon navršena tri meseca života deteta, da koristi pravo na ostale naknade po osnovu nege deteta.

Nerazumevanje okoline i sistema

Predsednik Centra ravnopravnog roditeljstva Dejan Pavlović smatra da je najveći problem samohranih očeva nedostatak vremena, jer se ono preusmerava na potrebe detetovog života, zbog čega “strada” vreme potrebno za održavanje zdravlja, socijalnih, a često i emotivnih veza samog roditelja.

 U procesu dobijanja starateljstva nad detetom očevi se suočavaju sa brojnim predrasudama, među kojima su: stalno potenciranje biološke predispozicije kao razlog da dete mora da “pripadne” majci, da otac nije sposoban za određene poslove kada se razvede, a bio je dok se nije razveo, kao i da nema emocije, pristup i empatiju kao što to ima majka, ukazuje Pavlović.

Kako ističe, posebno je problematično što su predrasude prisutne u čitavom okruženju, ne samo kod rođaka, komšija, prijatelja nego i stručnjaka - u vrtiću, školi, kod lekara, u centru za socijalni rad, u tužilaštvima i sudovima, što automatski oca stavlja u nepovoljan položaj.

 Prema njegovim rečima, kako je odnos prijavljenih za nasilje po statistici 66 odsto (muškarci) prema 34 odsto (žene), u postupcima dodeljivanja vršenja roditeljskog prava skoro uvek su očevi predstavljeni kao nasilnici, bez ikakvog osnova, čime se diskredituju u tim postupcima.

 Pavlović tvrdi da samohrani očevi ne dobijaju skoro nikakvu podršku osim od pojedinaca iz sistema socijalne i pravne zaštite, koji predstavljaju promil, a ne procenat svesnih, a najveću podršku im pružaju udruženja građana u kojima su oni koji su taj proces prošli.

 Ipak, kako kaže, u poslednje vreme stižu i podsticaji države koji su ranije bili namenjeni isključivo samohranim majkama i nisu prepoznavali oca kao mogućeg nosioca jednoroditeljske porodice.

 Da očevi nisu ravnopravni sa majkama pokazuje se i u postupcima pred službama socijalne i pravne zaštite u toku razvoda ili izmena odluka u porodičnim sporovima, jer se čak i u izveštajima navodi postojanje podjednake kompetencije oba roditelja i onda se, neobjašnjivo predlaže da majka samostalno vrši roditeljsko pravo, naglašava Pavlović.

Umesto toga, smatra on, sud bi trebalo da predloži, prema odredbama Porodičnog zakona, zajedničko obavljanje roditeljskog prava koje bi se uz medijaciju moglo postići.

 U slučajevima kada otac ne uspe da dobije starateljstvo nad detetom, majka može često na različite načine zloupotrebljavati činjenicu da je starateljstvo “u njenim rukama”, pa tako ponekad onemogućava da otac provodi vreme sa detetom u terminu na koji ima pravo po rešenju suda i tako ostvari odnos roditelj-dete, napominje Pavlović.

 Zakon kaže da kršenje sudske odluke predstavlja kršenje zakona i zloupotrebu roditeljskog prava.

“Poslednjih godina postoje postupci i protiv majki i protiv očeva koji su svojim patološkim delovanjem uništili odnos deteta sa drugim roditeljem, ali su ti postupci izuzetno retki”, ukazuje Pavlović i dodaje da država u određenim slučajevima ne reaguje ni nakon više desetina prijava i dugi niz godina za onemogućavanje prava deteta na život i sa drugim roditeljem.

Takođe, tužilaštva odbacuju prijave sa nesuvislim obrazloženjima da je prijavljeni roditelj neuka stranka i da nije znao da je to krivično delo i takve odgovore tužilaštvo ponavlja.

 Kada je reč o alimentaciji, većina očeva iako ne dobija novac za izdržavanje ranije se retko odlučivala na pravnu borbu, ali sada sve češće pokreću tužbe, jer shvataju da to nije novac namenjen njima, već deci, zaključuje Pavlović.

Zbog neplaćanja alimentacije može i zatvor

 Veliki broj majki ne plaćaju alimentaciju, saglasni su sagovornici, a kako je nedavanje izdržavanja krivično delo, Krivični zakonik predviđa kazne od novčanih do zatvorske kazne od tri meseca do tri godine.

Prema poslednjim dostupnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, 2021. godine ukupno 1.319 roditelja osuđeno je zbog nedavanja izdržavanja, među kojima su i 227 žena.

Te godine samo 123 roditelja je osuđeno na kaznu zatvora, od čega šestoro na kaznu od jedne do dve godine i jedna osoba od dve do maksimalne tri godine zatvora. Osim toga, roditelj koji ne plaća alimentaciju može dobiti i uslovnu kaznu.

O značaju uslovne kazne govori advokat Nenad Cvjetičanin navodeći da uslovna kazna dugoročno gledano može naneti velike posledice osuđenom, jer on neće moći da dobije vizu, da se zaposli u državnim institucijama koje traže potvrdu da nije osuđivan, kao i u mnogim bankama, osiguravajućim kućama i drugim firmama koje traže isti potvrdu.

Ukoliko majka ne plaća izdržavanje deteta podnosi se krivična prijava i predlog za izvršenje. To podrazumeva da se novac skida sa računa od svake uplate na račun roditelja koji nije platio alimentaciju, u ovom slučaju majke. Ukoliko majka nema primanja, menja se predmet izvršenja radi popisa, procene i prodaje pokretnih stvari dužnika, a ukoliko ni to nije dovoljno, na kraju se mogu prodavati i nepokretnosti dužnika.

Centri za socijalni rad koče proces

 Kada dođe do razvoda braka u kome su rođena zajednička deca, u igri su dve opcije, objašnjava Cvjetičanin. Prva je da se odredi zajedničko vršenje roditeljskih prava, što podrazumeva da će se roditelji nakon razvoda sporazumno dogovarati u vezi sa viđanjem deteta i zajedničkog učestvovanja u izdržavanju, a druga je da se dete poveri jednom roditelju na negu i staranje, dok se presudom uređuje način i vreme kada drugi roditelj viđa dete i koji je obavezan da plaća izdržavanje u iznosu koji sud odredi.

 Međutim, čak i u slučaju kada se roditelji dogovore oko načina obavljanja roditeljskih prava, ako centar za socijalni rad nakon obavljenog razgovora sa oba roditelja i detetom proceni da taj dogovor nije u najboljem interesu deteta, ono će biti dodeljeno roditelju kojeg centar smatra podobnijim za tu ulogu u tom trenutku.

Iako su centri za socijalni rad neophodni u tom procesu, Cvjetičanin kaže da veoma usporavaju proces s obzirom na to da se najduže čeka njihovo mišljenje. Napominje da zbog procedura centara proces traje od šest do osam meseci duže.

 Iz stručne službe Poverenika za zaštitu ravnopravnosti kažu da je u višegodišnjoj praksi te institucije bilo više pritužbi u kojima su se očevi žalili na diskriminaciju, među kojima je i postupanje zdravstvenih ustanova prilikom hospitalizacije dece, određivanjem da samo majke mogu biti pratilje deteta koje se nalazi na lečenju.

“Poverenik je ovim povodom uputio preporuke mera svim zdravstvenim ustanovama ukazujući na neophodnost ravnopravnog postupanja i omogućavanja roditeljima (starateljima/usvojiteljima) deteta koje se nalazi na lečenju, da u svojstvu pratioca deteta borave u zdravstvenoj ustanovi pod jednakim uslovima, bez pravljenja razlike u odnosu na pol ili bilo koje drugo lično svojstvo”, napominju iz kancelarije Poverenika.

Takođe, Povereniku su podnošene pritužbe u vezi sa postupanjem pojedinih centara za socijani rad koji su, rešavajući u postupcima nadzora nad obavljanjem roditeljskog prava, donosili odluke zasnovane na stereotipima i predrasudama o ulogama oca i majke u životu deteta, posebno kada su u pitanju deca iz porodica u kojima majka samostalno obavlja roditeljsko pravo.

Zbog toga je centrima za socijani rad upućena preporuka mera da svoje odluke i mišljenja u postupcima nadzora nad obavljanjem roditeljskog prava, kao i prilikom procene roditeljskih kompetencija, ne zasnivaju na stereotipnim ulogama roditelja i predrasudama, koje su zasnovane na ideji podređenosti ili nadređenosti polova.

Napomenuto je i da u procesu odlučivanja svaki stručnjak u socijalnoj zaštiti mora biti u stanju da navede suštinske i jasne razloge za donošenje odluke o obavljanju roditeljskog prava, potkrepljene uverljivim činjenicama i dokazima o zakonitosti i celishodnosti te odluke.

“O stetreotipnim ulogama polova govori i primer iz prakse Poverenika, odnosno pritužba koja se odnosila na ambalažu jedne kašaste hrane za bebe na kojoj je bio postavljen broj telefona za informacije o hrani koji je označen kao ‘info centar za mame’, kao da se očevi ne mogu brinuti o ishrani dece”, naglašavaju iz te insitucije.

Dodaju da su svi primetili i da su u javnom prevozu često postavljena obaveštenja da su određena mesta za sedenje rezervisana za “majke sa detetom”.

Kako bi se postigla puna ravnopravnost roditelja potrebne su sistemske izmene, ali i promene svesti ljudi da bi se srušio stereotip o tome da je samo majka potrebna detetu. Diskriminišući stavovi prema očevima nalaze se na svakom koraku, iako zakoni garantuju punu ravnopravnost. Na put im može stati samo osvešćeno društvo koje želi ono što je najbolje u interesu deteta, a to je učešće oba roditelja u njihovom životu ukoliko je to moguće. (kraj) kt