Citat: „Uloga političke propagande sastoji se u tome da sakrije očigledno problematične ciljeve političara ili političkih pokreta, tako što ih uvija u oblande opšteprihvaćenih ideala.“  (Džejson Stenli – Kako funkcioniše fašizam)

          U predvečerje završetka prve četvrtine XXI veka Srbija se, po mom ličnom sudu, nažalost nalazi upravo u takvoj, tumačenjima preoblikovanoj, stvarnosti. Onoj i onakvoj koju, nažalost, mnogi od nas ne testiraju, ne promišljaju, ne sagledavaju je u realnom vremenu i na realan način, nego nam je neko drugi, spinovanjem kroz medije, proizvodnjom straha i podela, servira, prezentuje i tumači kao jedino moguću i, stoga, najbolju za nas. Za nas – i pojedinačno, i nas kao zajednicu, zajednicu građana, narod, društvo. Neko ko pokušava da nas ubedi da to čini za naše dobro, neko ko nam svakodnevno govori da nam je jedinstvo potrebno, a istovremeno svakodnevno svojim činjenjem pokazuje da on to jedinstvo shvata i prihvata jedino kao jednoumlje. Srbiji je danas, međutim, potrebno istinsko, barem minimalno, koncentrisano na vitalne državne i nacionalne interese, duhovno i intelektualno jednodušje, a ne jednoumlje, kao što joj je potrebna i opšta solidarnost, empatija, razumevanje, uvažavanje drugog i drugačijeg, potreban joj je razgovor svih sa svima, razgovor – a ne diktat, razgovor – a ne pretnje, razgovor – a ne uvrede. Srbiji je potrebno jedinstvo u idejama, a ne u ideologiji (ako više uopšte ikakve ideologije, osim ideologije novca, ima). Srbiji je, nadasve, potrebna pravda, jednakost pred zakonom, vladavina zakona, postojanje jakih, nekorumpiranih i profesionalnih institucija, Srbiji je preko potrebno da svako i zaista radi svoj posao, u skladu. i samo u skladu, sa ovlašćenjima, nadležnostima, na osnovu jasno propisanih procedura i prema zakonima regulsanim odredbama. Ništa više. I ništa manje. Samo je to, i toliko, dovoljno da nas više ne bude stid i da se ponovo osetimo kao (zaista) ljudi.

          Citat: „Efikasnost ove vrste propagande ukazuje na jednu od glavnih odlika modernih masa. One ne veruju ni u šta očigledno, u realnost sopstvenog iskustva; one ne veruju svojim očima, ni svojim ušima, već samo svojoj mašti, koja je spremna da se povede za bilo čim što je univerzalno i iznutra konzistentno. Mase ne mogu da ubede činjenice, pa čak ni izmišljene činjenice, već jedino konzistentnost sistema koji se navodno sastoji od tih činjenica. Ponavljanje...važno je samo zato što ono masama daje osećaj vremenskog kontinuiteta.“ (Hana Arent – Izvori totalitarizma)

          Srbija je, nažalost, društvo koje živi u virtuelnoj stvarnosti, presazdanoj propagandom. Srbija je ciljano i namerno podvrgnuta kolektivnoj lobotomiji. Srbija egzistira u stvarnosti u kojoj je sve podređeno brojkama koje pokazuju rejting. Rejting nekoga, ili nečega. Srbija je država koja je ukradena svim njenim građanima. Paradoksalno – najviše onim njenim građanima koji tu krađu, nesvesni i sveopštom jovanojeremićizacijom sluđeni, podržavaju, koji glasaju za to da budu neslobodni, verujući da je stara narodna – u se, na se i poda se – vrhunac životne mudrosti i da su mrvice i ogrizine sa trpeze vlastodržca dokaz njegove brige za njih –  dobrovoljno slepih kod očiju i gluvih kod ušiju. Onaj koji, svojom voljom, ne želi da vidi očigledno i pristaje da mu privid bude realnost, morao bi biti svestan i činjenice da je na korak od toga da postane rob i da mu je rečenica – Deca su vlasništvo države – sasvim moguća projekcija možda i ne tako daleke budućnosti.

          Citat: „Kada su činjenice dobre, oni sebi prisvajaju zasluge za to, kada su loše, imaju medije koji te činjenice, ako je moguće zasenče, a ako nije, pronalaze opravdanje za to. Za loš učinak krive su spoljašnje okolnosti ili neprijatelji. A razočaravajući ishodi se i dalje prikazuju boljim nego što bi drugi uspeli da to postignu. Diktatori svom vlastitom rukovođenju suprotstavljaju neku duboko odbojnu pseudo-alternativu, naročito odabranu kako bi njihova izgledala bolje. Lojalni novinari klevetaju svakog istinskog rivala. Od početka do kraja, takav diktator formuliše svako sporno pitanje i oblikuje javnu agendu u svoju korist.“ (Sergej Gurijev, Danijel Trajsman – Spin diktatori)

          Srbija je, danas, država u kojoj je velika većina njenih institucija atrofirala i koje postoje samo na papiru, koje su pristale na to da budu razvlašćene i da svoja ovlašćenja i nadležnosti potčine političkoj volji i ličnom interesu, volji i hiru pojedinca, a ne zakonima koje su dužne da primenjuju. Naša svakodnevica pretvorila se u opštu opsenu, u kojoj caruju mimikrija (i politička i ljudska), bahatost i bezobzirnost povlašćenog, i politikom podržanog, malog broja ljudi, pravna nesigurnost i selektivna pravda. Srbija danas nije zajednica građana, slobodnih i slobodnomislećih ljudi, jednakih pred zakonom, već zajednica onih koji su jednakiji od svih ostalih i onih drugih, onih koji „nisu naši“, kojima se, tabloidnom propagandom i medijskom manipulacijom, doduše tvrdi da su jednaki i koji na tu očiglednu neistinu ćutke pristaju (svako iz nekih svojih razloga, od kojih su najčešći strah i raščovečenje, naročito iskazivo kroz nemu poslušnost, ali i odsustvo empatije i solidarnosti). Srbija je pretvorena u svakodnevni spin, u manipulaciju, koja za cilj ima beskrupuloznu pljačku, uz potiranje svih ljudskih i građanskih sloboda i prava.

          Citati: „Bolje imati nekompetentne odane pristalice nego kompetentne rivale.“; „Najbolji način da diktator ostane na vlasti jeste da održava malu koaliciju i da, što je još važnije, vodi računa o tome da u njoj svi znaju da postoji mnogo njih koji mogu da ih zamene“; „Odbaci ideju o dobroj državnoj upravi i ne stavljaj interes naroda ispred svog interesa i interesa svojih pristaša.“; „Stoga mudar vođa raspoređuje resurse tako da zadovolji koaliciju i da narodu bude taman toliko dobro da može da donosi profit potreban da se vlastodržac i njegovi ključni ljudi bogate.“; „Jednostavno, nije potrebno da u zemlji postoji mnogo ljudi s veštinama koje nisu apsolutno neophodne za stvaranje dohotka kojim se pune džepovi autokratskog režima.“ (Brus Bueno de Meskita, Alaster Smit – Priručnik za diktatore).

Stara istina, više puta na različite načine i različitim povodima iskazivana – da ono što moralno nije ispravno ne može biti ni na koji način, pa ni politički, tačno i dobro – nigde se tako i toliko ne potvrdjuje kao danas, i ovde, u Srbiji. Stotine kilometara (preskupih – što nužno asocira na koruptivne radnje) autoputeva (ma koliko potrebnih, što niko ne spori) su uzalud izgrađeni ako se njima stiglo dotle da je ljudski život postao (pre)jeftin. BDP, ma koliko visok bio (i ma koliko pokazivao tendenciju rasta, što svi priželjkuju), svejednako je prenizak – ako njegovu osnovu čini strah, manipulacija, ponižavanje, pretnje, korupcija, bahatost i bezobzirnost, neuvažavanje drugog i drugačijeg. Prividna i medijsko-propagandnim marifetlucima ljudima prezentovana privremena korist ništa je naspram veličine trajne štete, koja je više nego izvesna, čim se dimne zavese medijskih spinova raziđu. Naravno, moguće je da ovo što govorim i nije istina, da ja pogrešno razumem shvatam, razumem, tumačim i ocenjujem stvarnost u kojoj živim, da je istina o njoj, stvarnosti – negde na sredini, između, da postoji više istina o jednoj te istoj stvarnosti, i stoga -

Citat (poslednji): „Znam da imam veoma neprijatnu naviku da govorim ono što smatram istinom umesto da kažem ono što bi trenutno moglo da bude korisno.“ (Jevgenij Zamjatin – Pismo Staljinu, 1929.)

Upravo ta – neprijatna navika – daje mi za pravo da kažem, na kraju, i ovo: iskreno se, u meri svojih znanja i moći, borim za to da Srbija postane normalna država, u kojoj se zakoni poštuju i jednako važe za sve, u kojoj nema kumova i „kumova“, nema važnijih i zaštićenijih u odnosu na druge, nema lokalnih, nedodirljivih moćnika, nema medijskog spinovanja, laži i blaćenja svih onih koji misle drugačije, nema vulgarne, prizemne propagande, nema proizvodnje straha, nema ucena, nema pretnji, nema korupcije koja je poprimila epske razmere. Srbija je i moja, isto onoliko koliko je i onih koji misle drugačije od mene, i to mi daje pravo da kažem u kakvoj bih zemlji voleo da živim. Možda su moja uverenja, i politički i ljudski, naivna, neutemeljena u realnosti, idealistička, u praksi nesprovodiva, ali ja u to verujem, za to se borim i smem da se pogledam u ogledalo. To – kao prvo, a kao drugo – smem svakom da pogledam u oči. I ja sam, verovao to neko ili ne, patriota, s tom razlikom što ja ne tvrdim da je „tapija“ na patriotizam isključivo u mom vlasništvu, ali moja ljubav prema otadžbini se ne ispoljava, niti završava, teatralnim floskulama koje lepo zvuče a u stvarnom životu ne znače ništa, niti pevanjem patriotskih pesama i ogrtanjem/mahanjem zastavom. (kraj) def