Dragi moj brate Dragomire,

Danas nije samo datum – danas je istorija. Polovina veka od kad si kao mladić iz Peći, iz naše rodne Metohije, stupio u slavnu kasarnu „Stepa Stepanović“ u Beogradu, u sastavu Jugoslovenske narodne armije. Nosio si uniformu sa ponosom, ali si zapravo već tada nosio nešto važnije – u srcu si nosio Kosovo, u mislima Patrijaršiju, u duši Srbiju, a u pogledu – braću, porodicu i misiju.

U toj uniformi, u državi koja je još imala snage i poštovanja, bio si simbol reda, rada i bratstva. Ali to je bio samo uvod. Tvoj pravi marš kroz život počeo je tada – tiho, skromno, ali odlučno, kao što i priliči vitezu našeg roda. Pod istom vizijom i zvezdom vodiljom, sa svojom najdražom sestrom Oliverom, i sa svojom braćom, Sretenom, našim dragim bratom Zoranom, tvojim Bogoljubom, i našim vernim ljubama, našim suprugama i najvernijoj podršci i pratiocima – tvojom Hafom, Zoranovom Marjanom, divnom Slavicom, suprugom našeg brata Zorana, i mojom ljubavi Milankom – osnovao si kompaniju Braća Karić.

Tvoje viteštvo se nije manifestovalo mačem, već plemenitim delom. U vreme kad su zidovi Gvozdene zavese delili svet na polutke, mi smo, braćo moja, zajedno počeli da gradimo mostove. A ti, Dragomire, bio si onaj temelj u kamenu. Dok sam ja krčio puteve kroz led politike i ekonomije, ti si čuvao pozadinu, dušu porodice, i zidine našeg zaveta.

Kao čuvar Pećke patrijaršije u srcu, bio si i ostao zaštitnik svega što nam je sveto. Kao što monasi čuvaju rukopise predaka, tako si ti čuvao vrednosti naše porodice: čast, istinu, strpljenje, mudrost.

Kada smo na poziv Mihaila Gorbačova 1987. godine ušli u sam vrh Sovjetskog Saveza, prvi kao privatnici sa ovih prostora, ti si, kao i uvek, nosio odelo tišine i misije. Nisi tražio svetla pozornice, ali si bio onaj bez koga svetla ne bi bilo. Sa tobom je u Kremlj ušla i srpska reč, vizija slobode i snage stvaranja. Doneli smo ono što smo stvorili u našoj zemlji – banke, osiguranja, univerzitete, televiziju, tehnološke inovacije, i dali novi život jednom zamorenom svetu.

Tvoj trag je urezan u više od 20 miliona kvadrata – hoteli, aerodromi, bolnice, univerziteti, kulturni centri od Moskve do Vladivostoka. Ali tvoj najveći domet nije u betonu – već u duhovnosti, uticaju, u tihoj snazi koju si preneo na hiljade ljudi.

Ti si danas počasni doktor, profesor i govornik na mnogim univerzitetima, uvaženi poslanik i lider pokreta „Snaga Srbije – BK“. Ali za mene, za nas, za sve nas – ti si i dalje naš najstariji brat, čuvar svetih običaja i temelj našeg zajedništva.

Tvoje junaštvo nije u pobedi, već u praštanju. Tvoja snaga nije u vlasti, već u čojstvu. Tvoja pobeda nije u glasnosti, već u mudrom ćutanju. U vremenu kada je svet zaboravio šta znači biti vitez, ti si ostao poslednji barjaktar te plemenite vrline.

Kao što su nekad Nemanjići zidali manastire u čast večnosti, tako smo mi zidajući kompaniju „Braća Karić“ podizali zidove slobode usred jednopartijskog mraka. Kao što je naš narod vekovima čuvao manastire od najezde, ti si čuvao našu porodicu – od zaborava, od sujete, od raskola.

I zato ti danas, na ovom jubileju, kada si pre 50 godina otišao da vratiš dug Otadžbini i da odslužiš časni vojni rok, govorim: Hvala ti, brate. Za pola veka službe narodu, Srbiji, rodu i porodici. Za svako ćutanje koje je bilo glasnije od svake izgovorene reči. Za svaku odluku u tišini koja je promenila živote mnogih.

Tvoja prva uniforma – ona vojnička – bila je samo uvod u današnju: uniformu časti, razuma i odgovornosti. Nosiš je i danas, ne pred generalima, već pred istorijom.

Na mnogaja ljeta, brate Dragomire.

Neka ti Gospod podari snage, a srpski rod neka nikada ne zaboravi ko su bili njegovi vitezovi.

Tvoj brat Bogoljub sa mnogobrojnom porodicom Karić. (kraj) dep/mk