Savov je rođen 1930. godine u porodici bugarskih umetnika, slavistiku je pedesetih godina prošlog veka studirao u nekadašnjoj Jugoslaviji, Poljskoj i bivšoj Čehoslovačkoj.

U mlađim danima bio je urednik u izdavačkoj kući "Nauka i umetnost" u Sofiji, potom urednik kulture u dnevnom listu "Narodna mladež" i glavni urednik omladinskog književnog glasila "Puls".

Radio je u Institutu za savremene socijalne teorije bugarske akademije nauka, gde je bio i naučni saradnik Instituta za balkanistiku.

Zbog zalaganja za zbližavanja Bugara i jugoslovenskih naroda politički je osuđen kao veleizdajnik na zatvorsku kaznu, koju je izdržavao 1974. do 1985.  Po izlasku na slobodu socijalno je izolovan i preživljavao je kao običan radnik, a rehabilitovan posle pada Todora Živkova i komunizma. 

Znao sam da nisam kriv, jer je moja krivica bila jedino to što sam svesno radio na zbližavanju Bugara i Srba. Lažno su me optužili za špijunažu u korist Jugoslavije. Odležao sam oko 11 godina. Naši narodi su uvek bili bliski, nisu se svađali Bugari i Srbi, nego političari. Srbe sam poštovao još odmalena. Kad su mi posle zatvora dobacivali: "Zašto ne okreneš leđa Srbima?", odgovarao sam im: "Nisam bio u zatvoru zbog Srba, nego radi Srba!", objasnio je kasnije Savov u razgovoru za "Večernje novosti"..

Tada nastavlja da se bavi naučnim radom u Institutu za balkanistiku, aktivan je na više polja, postaje i predsednik Saveza prevodilaca Bugarske, kasnije i vanredni profesor slavistike u Velikom Trnovu. 

Savov je na bugarski preveo više destina dela srpskih pisaca, od Radoja Domanovića i Branislava Nušića, preko Iva Andrića, Miloša Crnjanskog, sve do Desanke Maksimović, Radomira Konstantinovića, Milovana Đilasa, Matije Bećkovića ili Dušana Kovačevića.

Za popularizaciju srpske književnosti dobio je 2001. godine nagradu srpskog PEN, a Udruženje književnika Srbije ovenčalo ga je nagradom "Radoje Domanović". (kraj) dep