U svom prikazu ovog filma za Skrin Dejli (Screen Daily) Li Maršal navodi i da je „treći po redu film srpskog reditelja Miloša Pušića mogao da bude smešten bilo gde u svetu gde kombinacija pohlepe i nezauzdane vlasti stvara toksičnu atmosferu prezira prema pravima radnika. Ali ovaj film sjajno koristi svoju stvarnu, glavnu lokaciju – polovično dovšrena grdosija od zgrade funkcioniše kao mračna pozornica na kojoj se na savremen postavlja neka od grčkih tragedija.“

On dodaje da je to „čudan, razglobljen film koji prelazi žanrovske granice i registre tonova priče pre nego što iznenada zarobi gledaoce u sedištima im u napertoj završnici... Lagano postaje očigledno da, ukoliko bismo morali da ovaj Pušićev začudni film stavimo samo u jedan odeljak, on bi onda morao da bude označan kao mračna i opora satira.“

A kritičar Vladan Petković u prikazu za portal Cineuropa ukazuje da je „Pušić isporučio besan, pankerski iskaz ovom svojim spojem društvene drame, komedije i trilera koji se kreće i po teritoriji poetike Želimira Žilnika, ali i uspeva da se nametne kao samosvojna zver nespremna za kompromise.“  Petoović pojašnjava da Žilnika i Pupića u analogiju dovodi njihov „spoj žanrovba i glumaca i naturščika, taj pristup „kameru u šake i snimaj“, naklonost prema ljudima sa margine, kao i neustrašivo humanistički i antiautoritativni stav.“ On je istakao i da „sudeći prema ranijim Pušićevim filmovima (Jesen u mojoj ulici i Odumiranje) niko nie očekivao ovaj sirov, srditi uf+darac u lice drušvu.  

Kritičar Džordan Mincer u prikazu za The Film Verdict iznosi sud je „ova Pušićeva dramedija iz domena onoga što se zbiva na radnim mestima na intrigantan način prikazala zahuktalu korupciju koja razara i srpsku visoku klasu i klasu radnika.“

Nikol Latajan u prikazu na kritičarskoj platformi ICS Film ističe da „postoji nešto jezivo univerzalno u vezi sa filmom Heroji radničke klase. Prvenstveno jer je kapitalizam osvojio kontrolu nad većim delom, ako ne i nad čitavim svetom, pa je postavku ovog filma moguće izmesti na bilo koju tačku planete, a da ono što sledi ostane nepromenjeno. Upravo putem ovih malih priča, nadajmo se, razgovor može da otpočne, a da onda odjek postane tako glasan da poruka može da stigne i dalje od ušiju ciljane publike. A možda, samo možda, to može da se završi velikim praskom.“

"Posle veoma dugog i zamornog procesa rada na filmu, poziv iz Berlinala je došao kao veliki pozitivni šok i ogromna nagrada za sav uložen trud. Ponosan sam da smo pozvani na ovako važan festival.  Nikada se nisam osećao toliko slobodan kao kada sam snimao ovaj film i toliko iscrpljen dok sam ga završavao. Na trenutke je delovalo da ovo putovanje nema kraj. Heroji radničke klase nikada ne bi bili završeni bez pomoći fantastičnih ljudi koji su se našli u ekipi, nesebično odvojili vreme i ubedili me da završimo započeto. Divno je raditi film sa prijateljima. Učešće na Berlinu je pobeda svih nas“, izjavio je reditelj Miloš Pušić. (kraj) dep