Apsolutna zvezda svetskih scena i arena, u Beograd je došao nakon zapaženih nastupa u Breši, Monpeljeu, Parizu, Los Anđelesu i pozorištu Mihaila Barišnjikova u Njujorku.

Na Beogradskom festivalu igre izveo je komade „Zlatno doba”, gde je nastupio u pratnji pevačice Marije Marin i gitariste Alfreda Lagosa, i „Solo” koji je izveo sam i bez muzike.

U „Zlatnom dobu” je bezmalo dva sata bivao gotovo „zaposednut” ritmom koji je morao da izbaci iz sebe na najneverovatnije načine - pucketao je zubima i prstima, a celo telo pretvorio u čudesan set udaraljki: od đonova i kolena, preko kukova, rebara i grudi do ključnih kostiju, lopatica, ramena, čela i jabučice.

Publika je netremice posmatrala Galvanov rad stopalima, toliko brzim i okretnim da je u jednom trenutku lupanje petama počelo da liči na rad „singerice”, sve dok je, s druge strane, gornjim delom tela zadržao eleganciju i fluidnost pokreta.

Marija Marin i Alfredo Lagos bili su, zapravo, samo odjek njegovih pokreta; u jednom trenutku je čak sam Galvan igrao gitaristu u „duelu” sa pevačicom.

Intimniji i ličniji, ali ništa manje upečatljiv komad „Solo” bio je, kako ga je sam Galvan opisao, neka vrsta molitve, njegovog unutrašnjeg razgovora sa samim sobom, gde smo videli još inovativnije načine kreiranja ritmova, zvukova i vabricija dok, na kraju, sasvim bosonog nije pokazao vrhunsko vladanje stopalima i bez zvučnih efekata štiklama.

Tako je, tokom dve magične večeri, Izrael Galvan pokazao beogradskoj publici kako se, doslovce, igra celim telom i zašto za njega kažu da je sam tokom poslednje dve decenije izneo revoluciju igre stare tri veka. „Želim da ljudi kroz flamenko uđu u moj intimni prostor i osete moju samoću.

Ne mogu ih privući tipičnim atributima španskog igrača, zgodnog, snažnog i visokog, poput nekog Don Žuana, ali im mogu izmamiti pažnju drugačijim kretnjama tela, izvijanjima i uvijanjima, pozama i držanjem netipičnim za flamenko”, izjavio je jednom prilikom Galvan.

Rođen je u kolevki ove igre, u Sevilji, kao dete vrsnih igrača. Majka je nastupala i u sedmom mesecu trudnoće, a on sam kaže da se ne seća vremena 

Čistu formu flamenka je transformisao u nešto vrlo intimno i savremeno.

Počeo je da igra iz profila i da meša muški i ženski stil igre.

Nekada najjači kritičari odali su mu priznanje da je nesporni maestro, svi jednoglasni u oceni da je najveći igrač flamenka današnjice, a moguće i svih vremena.

Sevilja se ponosi njime, otac kaže da mu skida kapu što je odbio da sledi njegov stil, a majka ga poredi s Pikasom. (kraj) dep/dj