Kažu da je Noel Gallagher, u klasičnom nastupu svoje mančesterske working-classs-neskromnosti, na samom početku svog benda Oasis, pomislio „Kad budemo imali par albuma, ja ću svirati na rasprodatom Wembleyju“.

Svaki izvođač ima takav momenat, kada postane svestan da je nešto što je uradio, njegova umetnost, transcendirala njega samog.

Neko se rodi sa tom idejom, očigledno, kao braća Gallagher, a nekom to „otkrovenje“ dođe u jednom trenutku.

Možda i mi u Srbiji „patimo“ od iste „boljke“ kao i Gallagheri, ali mi volimo da mislimo da je taj trenutak „iluminacije“ za bend The Prodigy nastupio krajem 1995. godine u Beogradu, na epskom koncertu koji je istovremeno promenio i Srbiju, ali i njih same.

Sigurno su tada postali svesni koliko ljudi mogu da privuku i koliko muzika, običan niz nota i ritmova, može da promeni svet.

A da je Gorki List Glavna bina sinoć mogla da primi 88.000 ljudi umesto 44.000, stalo bi upravo toliko onih koji su došli da se u divljem plesu sjedine sa njima.

Dramatična uvodna muzika se diže i spušta. Liam i Max trijumfalno izlaze na binu i tresu Tvrđavu.

Jasno je i njima da je ova pesma ta poveznica sa ovom publikom i zemljom, i da je taj singl bio onaj trenutak kada shvataš da božanstvo kreativnosti dotiče baš tebe, i da ćeš posle te pesme postati velik, i da život ni tebe, ni tvojih slušalaca, neće biti isti. Euforija radosti i energije i kod onih koji imaju 50+ i kod onih koji imaju 20-, izazvala je erupciju pokreta: Gorki List Glavna bina se zatalasala.

A kako sabiti celu karijeru od preko 30 godina u jedan set od 100 minuta? To je kao da vam je neko zadao da prepričate ceo svoj život za 60 sekundi.

Maxi Jazz iz Faithlessa je svojevremeno u jednoj svojoj pesmi rekao: „This is my church, this is where I heal my hurts, it's a natural grace of watching young life shape”. Faithless i The Prodigy su se digli u visine u isto vreme, i ako je neka rečenica takva da može opisati pojavu sastava The Prodigy na sceni, to je ta: ovo je njihova crkva, tu oni leče svoje boli, i naše boli, i oni oblikuju naše živote, propovedajući svoju muzičku religiju.

Zaista, izgledalo je kao da smo svi na nekoj velikoj bučnoj, radosnoj, besnoj, skakutavoj misi ili liturgiji, nazovite je u skladu sa svojim opredeljenjem. Ali, opet je, po ko zna koji put, na Gorki List Glavnoj bini i na Exitu, ovo bio san iz koga ne želimo da se probudimo. (kraj) dep/dj