Svuda smo osetili istu poruku – narod nije izgubio veru u sebe. Ljudi žele da rade, da proizvode i da žive od svoga rada.

Sa saradnicima iz Pokreta snaga Srbije - BK obišli smo i Medveđu, Preševo i Bujanovac. Svuda smo razgovarali sa građanima i obilazili plantaže voća i povrća – sve je rodilo fantastično. Ali svi traže jedno isto: organizovan otkup, sigurne i unapred poznate cene i garanciju da će njihovi proizvodi biti otkupljeni.

Leskovac nije običan grad. On je bio simbol srpske industrije i rada. Nije slučajno dobio ime „Srpski Mančester“. Bio je poznat po snažnoj tekstilnoj industriji, po fabrikama štofova, platna i konfekcije, po prehrambenoj, hemijskoj i farmaceutskoj industriji, po vrednim industrijalcima, inženjerima i majstorima. Leskovački proizvodi izvozili su se širom sveta, a ovaj grad bio je ponos Srbije.

Istovremeno, leskovački kraj bio je jedan od najvećih centara povrtarske proizvodnje. Odavde su se snabdevale trpeze širom Srbije i Jugoslavije, a veliki deo proizvodnje odlazio je u izvoz. Leskovac je stvarao bogatstvo, školovao vrhunske kadrove i gradio budućnost.

Danas su nam građani rekli šta žele. Ne traže milostinju. Ne traže prazna obećanja. Traže posao, sigurno tržište, povoljne kredite, veće subvencije za poljoprivredu, nove fabrike i uslove da njihova deca ostanu u svom gradu.

To je i naša poruka.

Godinama ponavljamo jednu rečenicu koju narod dobro zna:

„Svaka kuća treba da postane fabrika.“

To znači da svaka porodica može da proizvodi, prerađuje, pakuje i izvozi. Da država obezbedi dugoročne kredite sa niskim kamatama, plastenike, sisteme za navodnjavanje, hladnjače, prerađivačke kapacitete i siguran plasman. Ne smemo više da izvozimo sirovine – moramo da izvozimo gotove srpske proizvode.

Leskovac ponovo može da bude prestonica srpskog povrtarstva i prehrambene industrije. Srbija ima zemlju, vodu, sunce i vredne ljude. Nedostaje samo sistem, strategija i ekonomsko znanje. (kraj) dep/mk