Prošao sam svet.

Od Australije do Amerike, Evrope i prostora bivše Jugoslavije prisustvovao sam mnogim velikim narodnim, gastronomskim i turističkim manifestacijama.

Ali ono što sam video u Beloj Palanci zaista me je oduševilo.

Oko 65.000 građana i turista okupilo se tokom tri dana na jubilarnim 20. „Danima banice“.

A iza te ogromne brojke nalazi se nešto još dragocenije:

PORODICA I TRADICIJA.

Ovde ljudi ne dolaze samo da nešto pojedu.

Ovde porodice donose svoje recepte, znanje i umeće koje su nasledile od majki i baka i koje se prenosi sa generacije na generaciju.

Svaka banica ima svoju priču.

Neko razvija kore onako kako je radila njegova baka. Neko čuva porodični recept star generacijama. Neko je dodao nešto svoje, ali je sačuvao ono najvažnije — duh porodičnog doma.

I tu se vidi jedna od najvećih snaga Srbije.

Kroz sve istorijske uspone i padove, teška vremena i velike promene, srpska porodica je čuvala svoju tradiciju.

Posebno naše majke, bake, sestre i domaćice.

Žene koje rađaju nove generacije, podižu porodicu i prenose deci ono što su nasledile od svojih predaka, vekovima su bile čuvari porodičnog doma, recepata, običaja i identiteta.

U Beloj Palanci to bogatstvo izlazi pred desetine hiljada ljudi.

I kakvo je to umeće!

Postoje u svetu pica, burek, tortilja i desetine drugih proizvoda koji su postali globalno poznati i od kojih su napravljeni ogromni poslovi.

A ja vam kažem:

BELOPALANAČKA BANICA NE ZAOSTAJE NI ZA JEDNIM OD NJIH.

Naprotiv. Ona ima sve što je potrebno da postane prepoznatljiv srpski gastronomski brend.

Ali nama decenijama nedostaje jedna stvar — sistem koji će porodični recept pretvoriti u porodični posao.

Zašto svakoj porodici koja ima dokazan tradicionalni proizvod i želi od njega da napravi posao ne bismo obezbedili, na primer, do 5.000 evra početne podrške?

Ne da taj novac potroši.

Nego da kupi malu opremu. Da uredi prostor. Da napravi ambalažu. Da dobije potrebne sertifikate. Da osmisli ime i brend. Da otvori internet prodaju. Da svoj proizvod ponudi hotelima, restoranima, prodavnicama i turistima.

Zamislite da iz Bele Palanke ne izađe samo jedan brend.

Neka izađe 100 porodičnih brendova!

Jedna porodica pravi banicu.

Druga sir.

Treća zimnicu.

Četvrta proizvod od čuvene paprike vrtke.

Peta slatkiše po receptu svoje prabake.

I svako pakovanje nosi ime porodice, Bele Palanke i Srbije.

SVAKA KUĆA MOŽE DA BUDE MALA FABRIKA.

Ne fabrika sa dimnjacima i hiljadama radnika, nego porodična proizvodnja koja zapošljava majku, oca, decu, rođake i komšije i od znanja koje već imaju stvara novu vrednost.

Tada tradiciju ne čuvamo samo u muzeju.

Od tradicije živimo.

A zamislite tek šta bi se dogodilo kada bismo taj model primenili širom Srbije.

Koliko naših sela i gradova ima svoj sir, pitu, hleb, kolač, med, voće, povrće, zimnicu, rukotvorinu ili recept koji nigde drugde  na svetu ne postoji?

To su hiljade mogućih porodičnih brendova.

Hiljade malih poslova.

Hiljade razloga da mladi ostanu u svom mestu.

I ogromno novo bogatstvo koje Srbija može da ponudi svetu.

Zato za mene „Dani banice“ nisu samo festival hrane.

To je dokaz šta porodica može da sačuva vekovima — i šta Srbija može da pretvori u ekonomiju budućnosti.

Kada jedna Bela Palanka može da okupi oko 65.000 ljudi za tri dana, onda nemojte nikome dozvoliti da vam kaže da mala mesta Srbije nemaju budućnost. Imaju je.

Ona je u našim porodicama.

U rukama naših domaćina.

U znanju naših majki i baka.

U receptima naših predaka.

I u našoj sposobnosti da sve to sačuvamo, upakujemo, brendiramo i pokažemo svetu. Video sam svet. A u Beloj Palanci sam ponovo video koliko Srbija ima nešto svoje, posebno i neprocenjivo.

Čuvajmo to.

I napravimo od tog bogatstva bolji život za svaku porodicu koja ga je sačuvala. (kraj) dep/mk