Jučerašnji dan počeli smo čestitajući slavu i veliki praznik, nastavili veličanstvenim susretom sa građanima Kovina, a završili u Pirotu, gde smo otvorili kancelariju Pokreta Snaga Srbije – Bogoljub Karić.

Pirot nas je dočekao otvorenog srca.

Susreti sa ogromnim brojem ljudi, razgovori, zagrljaji, fotografije, osmesi, ali i mnogo brige. Proveo sam više od osam sati razgovarajući sa građanima i gotovo svuda čuo istu rečenicu:

„Samo da nam deca ostanu ovde.“

To je danas jedno od najvećih pitanja Srbije.

Nije najveći gubitak kada izvezemo žito, malinu, bakar ili neki proizvod.

Najveći gubitak je kada „izvezemo“ svog sina i svoju ćerku.

Kada momak ili devojka sa 18, 20, 22 ili 25 godina napuste Pirot, Kovin, Vranje, Leskovac, Niš ili bilo koji drugi naš grad zato što ne vide posao i perspektivu — Srbija ne gubi samo jednog stanovnika.

Gubimo srce. Gubimo dušu. Gubimo mozak Srbije.

Ko nam garantuje da među tom našom decom koja danas odlaze nema novog Tesle ili Pupina? Ko zna koliko je budućih naučnika, inženjera, lekara, pronalazača i preduzetnika već otišlo i svoje znanje ponelo nekoj drugoj zemlji?

Zato naša najveća nacionalna investicija mora biti — čovek.

Da mladi mogu da ostanu u svom gradu, zasnuju porodicu, naprave kuću, pokrenu firmu i naslede i uvećaju ono što su generacije pre njih stvarale.

Pirot najbolje pokazuje da je to moguće.

To je grad ogromne industrijske i preduzetničke tradicije. Grad radnika, majstora, inženjera, trgovaca i porodičnih preduzetnika. Veliki sistemi nisu davali hleb samo zaposlenima — oko njih su živele hiljade malih porodičnih poslova.

Srbiji ponovo treba takav ekonomski motor.

Posle 2000. godine napravljene su, po mom uverenju, katastrofalne greške. Umesto da modernizujemo i ojačamo domaću industriju i stvorimo srpske kompanije sposobne da osvoje svetska tržišta, veliki deo domaće privrede je nestao kroz propale i sporne privatizacije, dok je tržište širom otvarano stranom kapitalu.

To smo osetili i mi kao porodica Karić. Kompanije koje smo stvarali decenijama — od telekomunikacija i bankarstva do osiguranja, obrazovanja i drugih poslova — bile su predmet državnih postupaka i udara koji su ostavili ogromne posledice.

Ali ne želim da Srbija živi od starih svađa.

Hoću da pričamo šta radimo sutra ujutru.

Hoću Srbiju koja ponovo proizvodi.

Hoću hiljade novih fabrika i desetine hiljada porodičnih firmi.

Hoću državu koja služi građaninu, a ne birokratiji.

Naš predlog je jasan: manja i efikasnija država — 125 narodnih poslanika, najviše 12 ministarstava i znatno manja birokratija, uz prekvalifikaciju i nova radna mesta za ljude, a ne njihovo izbacivanje na ulicu.

Novac koji se tako štedi mora da se vrati narodu, razvoju i našim najstarijima.

Naš cilj mora biti da minimalna penzija dostigne najmanje 600 evra, uz ekonomski rast koji to može održivo da finansira.

U Pirotu sam delio i svoju knjigu „Čujte, Srbi – sto godina posle Arčibalda Rajsa“. Juče je među građanima podeljeno gotovo dve hiljade primeraka.

To je knjiga o miru, ljubavi, slozi i jedinstvu.

Jer Srbija neće pobediti mržnjom.

Neće pobediti podelama.

Neće pobediti tako što će jedna polovina Srbije uništavati drugu.

Prvo moramo pobediti sebe — svoje podele, strahove i nevericu da možemo.

Mi se ne rađamo da budemo gubitnici.

Rađamo se da budemo pobednici!

A najveća pobeda Srbije biće onaj dan kada naš mladi čovek više ne bude pakovao kofer zato što mora, već bude mogao da kaže:

„Ostajem ovde. Ovde je moja porodica. Ovde je moj posao. Ovde je moja budućnost.“

Hvala Kovinu.

Hvala Pirotu.

Hvala svakom čoveku koji mi je juče prišao, zagrlio me, razgovarao sa mnom, kritikovao, predložio i ohrabrio.
Srbija ima ljude. Srbija ima znanje. Srbija ima snagu.

Sada moramo da napravimo sistem u kojem će ta snaga ostati kod kuće. (kraj) dep/mk