Vidim ogroman potencijal čitave Srbije.

Nekada je ovde postojao povezan agroindustrijski sistem: zemlja, vinograd, stočarstvo, prerada, fabrika i tržište.

Vršački vinogradi.

Vršački ritovi.

Agrovršac.

Žitobanat.

Agrokomerc.

Agrozavod.

Dehidrator.

Pivara „1. maj“.

Agropanonija je početkom osamdesetih povezivala oko 100.000 hektara i 6.500 zaposlenih.

Posle 2000. godine, kroz tranziciju i privatizaciju, veliki deo takvih industrijskih i agroindustrijskih sistema širom Srbije je nestao, smanjen ili promenio vlasništvo i način poslovanja.

A srpski domaćin je suviše često ostajao sam — da se sam bori sa vremenom, cenom, otkupom, uvozom i tržištem.

A ja pitam:

KAKO ZEMLJA SA OVAKVOM ZEMLJOM I VODOM DA NE NAPRAVI JEDNU OD NAJMOĆNIJIH AGROINDUSTRIJA U EVROPI?

Srbija danas ima oko 3,24 MILIONA HEKTARA KORIŠĆENOG POLJOPRIVREDNOG ZEMLJIŠTA.

A sistem kap po kap moramo da širimo mnogo brže i mnogo više.

To je za mene nacionalni projekat.

Dunav.

Sava.

Tisa.

Kanali.

Akumulacije.

Pametni sistemi za vodu.

Na to dodajmo senzore, dronove, robotiku, automatizaciju, genetiku, savremenu mehanizaciju i veštačku inteligenciju.

Ali ni to nije dovoljno.

NE SMEMO VIŠE DA BUDEMO SAMO PRODAVCI SIROVINE.

Od grožđa — vino i brend.

Od šljive — rakija, sok, džem, sušena šljiva i gotov proizvod.

Od paradajza — sos, kečap, pasta i konzervirani proizvod.

Od mleka — sir, jogurt i proizvod sa srpskim imenom na svetskoj polici.

Od kukuruza i žitarica — hrana, stočna hrana i industrijski proizvod.

Od voća i povrća — zamrznuti, sušeni i finalni proizvodi.

NE TREBA DA IZVOZIMO TONU.
TREBA DA IZVOZIMO VREDNOST.

Zato kada govorim o potencijalu srpskog agrara i prehrambene industrije od 200 MILIJARDI EVRA, ne govorim da Srbija danas toliko proizvodi.

Govorim o cilju i potencijalu jednog potpuno drugačijeg modela Srbije:

MILIONI HEKTARA, VODA, TEHNOLOGIJA, PRERADA, FABRIKE, BRENDOVI, SVETSKO TRŽIŠTE.

To nije samo poljoprivreda.

To je agroindustrija.

To su fabrike u selima i malim gradovima.

To su porodične kompanije.

To su nova radna mesta.

To je razlog da mladi ostanu na svojoj zemlji.

I ZATO JA NEĆU DA SRPSKI SELJAK GLEDA U NEBO I ČEKA KIŠU.

Hoću da otvori telefon i zna koliko je vlage u zemlji.

Da sistem sam pusti onoliko vode koliko biljci treba.

Da zna kome prodaje pre nego što je posejao.

I da se najveća vrednost njegovog rada ne stvara u nekoj fabrici u inostranstvu — nego ovde, u Srbiji.

OD NJIVE DO FABRIKE.
OD FABRIKE DO BRENDA.
OD SRPSKOG DOMAĆINA DO SVETSKOG TRŽIŠTA.

To je potencijal o kojem govorim.

To je Srbija koja proizvodi.

SRPSKOM DOMAĆINU-SELJAKU MORA DRŽAVA SVE DA OBEZBEDI, OD NAFTE DO MEHANIZACIJE. NE DAM DA SE PROIZVODI BACAJU ILI U BESCENJE PRODAJU. HILJADE TRAKTORA TREBA DA ORU, A NE DA SE DOMAĆIN PONIŽAVA I BORI ZA PREŽIVLJAVANJE U BORBI ZA BOGAT ŽIVOT.

PORODICA JE SNAGA SRBIJE.

Srbija je uvoznik svega što svaka kuća može da proizvede. „Nedopustivo je da uvozimo brojne poljoprivredne i prehrambene proizvode za koje imamo zemlju, znanje i uslove da veći deo vrednosti proizvedemo kod kuće.“

Bogoljub Karić (kraj) dep/dj