To su predlozi koje su u izveštaju “Od krize do približavanja - strategija za borbu protiv nestabilnosti na Balkanu na njenom izvoru” predstavili Škola naprednih međunarodnih studija vašingtonskog Univerziteta Džons Hopkins i Vilson centar, jedna od američkih prestižnih akademskih instutucija.

Kako je navedeno, Izveštaj čiji su autori stručnjaci iz više zemalja, nudi strategiju za preokret, ne samo u vezi sa uznemirujućim pogoršanjem stanja na Balkanu , već i rastućim ruskim i kineskim uticajem u tom regionu.

“U srži strategije je jasan argument: trodecenijski raspad Jugoslavije potrebno je da se okonča tamo gde je i započeo – na Kosovu", napominje se u Izveštaju i precizira da se to odnosi i na krizu koja se i dalje odvija u Bosni i Hercegovini.

Kako se ukazuje, "američke sankcije uvedene početkom januara, čak i ako se prošire na širi spektar korumpiranih ličnosti u zemlji, neće rešiti decenijama dugu i neodrživu paralizu Bosne”.

Precizirano je da bi priznanje nezavisnosti Kosova četiri članice Severnoatlantske alijanse (NATO), koje to još nisu učinile (Španije, Slovačke, Rumunije i Grčke), doprinelo transformaciji dijaloga.

"Ubediti te četiri države članice NATO, kao i petu – Kipar, koja je članica Evropske unije, ali ne i Alijanse, nije jednostavno", navodi se u Izveštaju.

"Biće potreban odlučan napor administracije američkog predsednika Džozefa Bajdena, u tandemu sa ključnim saveznicima, da države koje ne priznaju nezavisnost Kosova, ubedi da promene stav", smatraju autori Izveštaja.

Umesto pritiska na strane koje iskazuju nespremnost priznavanja Kosova, Izveštaj zagovara strategiju približavanja ili konvergencije stavova tih zemalja sa većinskim pristupom koji zagovaraju EU i Severnoatlantska alijansa.

To bi se, kako je navedeno, moglo ostvariti ukoliko bi Zapad definisao zajednički stav o Kosovu.

Ova teza zasnovana je na uverenju da napredak na Balkanu zavisi od toga da li Srbija prihvata uspostavljanje poretka u regionu zasnovanog na zapadnim vrednostima.

“U slučaju Srbije, to zavisi od odnosa država koje nisu priznale Kosovo prema tom pitanju. Ukratko, evropske države koje to nisu učinile, kao i sa druge strane one koje jesu, ključ su regionalne stabilnosti”, tvrdi se u Izveštaju.

Tu se najviše aludira na saradnju i dijalog sa Grčkom, jednom od pet država članica EU, koja se u delu međunarodne javnosti smatra prvom koja bi mogla napustiti dosadašnji principijelan stav u vezi sa nepriznavanjem nezavisnosti Kosova.

To bi, kako se procenjuje, doprinelo smanjenju broja država čije je priznanje potrebno na četiri i izostavlja Kipar, država koja će se najmanje izvesno opredeliti za korak ka priznanju nezavisnosti Kosova.

Istovremeno, u priču se uvodi Ujedinjeno Kraljevstvo, članica NATO i država koja važi za "jednu od značajnijih pristalica kosovske nezavisnosti. Ujedno, time se šalje i snažna odvraćajuća poruka ruskom i srpskom avanturizmu u regionu”, navodi se u Izveštaju.

Takođe, deo pažnje Izveštaja usredređen je na napredovanje Kosova ka članstvu u NATO i sugeriše da bi administracija američkog predsednika Bajdena trebalo da imenuje specijalnog izaslanika za priznavanje Kosova.

Takav potez, piše dalje u dokumentu, kombinovao bi se sa izričitim upozorenjem Sjedinjenih Država da će sankcionisati svakog lidera Albanije ili na Kosovu koji "promoviše bilo kakav vid unije između te dve nezavisne zemlje".

Obrazlažući ulogu i važnost otvaranja puta Kosovu ka NATO, autori su uvereni da bi time nestala trenutna prednost koju Srbija ima nad susedima i u odnosu prema Sjedinjenim Državama i EU.

“Umesto toga, ravnoteža bi omogućila Beogradu i Prištini da pregovaraju o jedinom rešenju spora koje bi doprinelo stabilizaciji: uzajamnom priznanju zasnovanom na potpuno suverenoj, unitarnoj i funkcionalnoj Republici Kosovo, uz punu zaštitu zajednice kosovskih Srba", piše u Izveštaju.

"Prednosti takvog sporazuma prevazilaze samo Kosovo. Što je sever Kosova u kome dominiraju Srbi integrisaniji, to je manje izvodljiva bilo kakva unija Kosova i Albanije ili eventualna podela, što predstavlja trajnu prepreku velikoj Albaniji i velikoj Srbiji”, smatra šestoro autora Izveštaja.

Time bi Kosovo, kako ukazuju, umesto uporišta koje Rusija koristi za destabilizaciju, a Kina za širenje političkog uticaja, postalo brana etnoteritorijalnim aspiracijama i etnonacionalnim subverzijama koje promovišu Moskva i Peking.

Takođe, autori smatraju da bi jačanje jedinstva unutar saveza zapadnih zemalja bio najbolji način da se testira spremnost Mađarske za promovisanje i zaštitu režima predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je označen kao neliberalni, uključujući tu i mešanje Budimpešte u unutrašnja pitanja Bosne i Hercegovine.

Ukazano je i da bi se bez prednosti i mogućnosti da sprovodi izolacionističku politiku nad Kosovom strateška kalkulacija Beograda promenila.

“Ruski i kineski veto na Kosovo u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija biće od zanemarljive vrednosti za ono što Beograd smatra glavnim političko-bezbednosnim izazovom. Vučićev režim više neće biti u mogućnosti da sprovodi kampanju povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova ili da koristi Kosovo kako bi unapredio ideologiju srpskog sveta, ili pak da izbegne odgovornost za napad režima na demokratski poredak”, navodi se u tekstu, uz napomenu da od Beograda ne bi trebalo izričito tražiti da prizna nezavisnost Kosova.

"Naravno, razrešenje na Kosovu ne zaključuje sve bolne dileme u Bosni, već ispunjava preduslov za to: srpsko prihvatanje trajnosti i održivosti bosanske države”, piše u tekstu.

Takođe, smatra se da bi u slučaju da četiri članice NATO priznaju nezavisnost Kosova, to Srbima i Crnogorcima omogućilo da osmisle način za suživot u nekonfliktnoj, zapadno orijentisanoj Crnoj Gori, nesputanoj, kako je ocenjeno, subverzijom iz Beograda.

“Rastuća transatlantska politika usaglašavanja stavova o Kosovu podstakla bi zajednički pristup destruktivnoj, jednostranoj bugarskoj blokadi otvaranja pregovora sa EU za Severnu Makedoniju i Albaniju", tvrdi se u Izveštaju.

Umesto rešavanja više kriza širom regiona, dodaje se u tekstu, "konvergencija je direktno usredsređena na glavni izvor nestabilnosti – otpor Srbije zapadnom poretku – i obezbeđuje sredstva za njegovo prevazilaženje".

Umesto poziva na proširenje EU i članstvo u NATO, Izveštaj uočava razlike između njih i ukazuje na put ka oba cilja.

Autori Izveštaja smatraju i da politika usaglašavanja koju nude eliminiše primarni izgovor za skeptike prema politici proširenja EU: stagnaciju i previranja u regionu.

“Strategija konvergencije brzo se može pokrenuti, i to potezima koji ne predstavljaju priznavanje nezavisnosti Kosova, a mogu dati brz podsticaj dijalogu Srbije i Kosova koji vodi EU”, ističe se u dokumentu.

Prema Izveštaju, "ruski predsednik Vladimir Putin se više puta pozivao na Kosovo, koristeći ga kao izgovor i racionalizaciju za moskovsku aneksiju Krima".

Kako se ocenjuje, zajednički stav Zapada o Kosovu odbacuje neosnovanu tvrdnju o Ukrajini i obuzdava rusku destabilizaciju Bosne i Hercegovine.

"Agitovanje Kremlja u Bosni i Hercegovini zavisi od Beograda, a ne obrnuto”, precizirano je u tekstu, uz napomenu da bi zapadni uticaj primenom strategije konvergencije zamenio, kako je ocenjeno, sve slabije molbe Zapada režimu Aleksandra Vučića.

Autori smatraju konvergenciju i vrstom protivotrova za, kako je naznačeno, korozivni politički i ekonomski uticaj Kine u regionu.

“Strateško partnerstvo Pekinga sa Beogradom delimično povezuje i Kosovo. Jedinstveni stav EU o Kosovu vraća suštinsku prednost tog bloka u odnosu na Kinu”, jedan je od stavova iz Izveštaja.

Autori zaključuju i da konvergencija, predvođena Bajdenovom administracijom, osnažuje Brisel, omogućavajući EU da konačno odigra svoju ulogu u okončanju trodecenijske jugoslovenske drame. (kraj) def