Ekonomski bočni vetrovi koji pogađaju kontinent prete da izazovu savršenu oluju u narednoj godini, kada će se Tramp okomiti na Evropu. Pored uvođenja dodatnih carina za sve proizvode, budući vođa slobodnog sveta sigurno će zahtevati da članice NATO izdvoje mnogo više novca za svoju obranu, ili će izgubiti američku zaštitu.

To znači da će se evropske prestonice, koje se već bore da obuzdaju rastuće deficite zbog sve manjih poreskih prihoda, suočiti sa još većim finansijskim pritiscima, što bi moglo izazvati nove političke i socijalne nemire.

Recesije i trgovinski ratovi mogu doći i proći, ali ono što ovaj trenutak čini tako opasnim za prosperitet kontinenta povezano je sa najvećom neprijatnom istinom: EU je postala pustinja kada je reč o inovacijama.

Iako Evropa ima bogatu istoriju zadivljujućih izuma, od automobila do telefona, radija, televizije i farmaceutskih proizvoda, danas je u svim oblastima postala zavisna od drugih.

Nekada sinonim za najsavremeniju automobilsku tehnologiju, Evropa danas nema nijedan model među 15 najprodavanijih električnih vozila. Kao što je bivši italijanski premijer Mario Dragi primetio u svom nedavnom izveštaju o smanjenoj konkurentnosti Evrope, samo četiri od 50 najboljih svetskih tehnoloških kompanija su sa našeg kontinenta.

Ako Evropa ostane na sadašnjoj putanji, njena budućnost će biti da se pretvori u prelepi, ali propadajući, dugom opterećen muzej na otvorenom za američke i kineske turiste.

"Živimo u vremenu brzih tehnoloških promena, podstaknutim posebno napretkom u digitalnim inovacijama, a za razliku od prošlosti, Evropa više nije na čelu napretka", rekla je predsednica Evropske centralne banke Kristin Lagard i upozorila da će hvaljeni evropski društveni model biti u opasnosti ako brzo ne promeni smer.

Promenu evropske ekonomske infrastrukture je, nažalost, mnogo lakše zatražiti, nego sprovesti. Sa Trampom u Beloj kući i njegovim republikancima koji kontrolišu oba doma Kongresa, Evropa nikada nije bila izloženija hirovima američke trgovinske politike.

Ako Tramp ostvari pretnju i nametne carine od 20 odsto, evropska industrija će biti teško pogođena. Sa više od 500 milijardi evra godišnjeg uvoza, Amerika je daleko najvažnije odredište za evropske proizvode, a čini se da je Evropa učinila premalo da se pripremi za Trampov povratak.

Prvi odgovor predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen na njegov reizbor bio je da predloži Evropi da kupuje više američkog tečnog prirodnog gasa, što bi kratkoročno moglo da se dopadne Trampu, ali teško da to može da bude dugoročna strategija.

"Neuspeh evropskih lidera da izvuku pouke iz prethodnog Trampovog mandata sada se vraća da bi nas progonio", rekao je predsednik Ifo instituta, vodećeg ekonomskog tink tanka, Klemens Fuest.

Tramp je 2018. uveo carine za evropski čelik i aluminijum, koje je Džo Bajden suspendovao do marta 2025. godine, a evropski bankari upozoravaju da bi njihovo vraćanje moglo ponovno da podstakne inflaciju i temeljno potkopa globalnu trgovinu.

Tramp je, nažalost, samo simptom mnogo dubljih problema. Iako je EU usredsređena na njega, za evropsku ekonomiju on nije pravi problem. Kad bi Evropa imala čvršće ekonomske temelje i kada bi bila konkurentnija Americi, Tramp ne bi imao previše uticaja.

Frapantno je u kojoj meri je u proteklih četvrt veka Evropa izgubila korak sa SAD u pogledu ekonomske konkurentnosti. Jaz u BDP po glavi stanovnika dostigao je 30 odsto, uglavnom zbog nižeg rasta produktivnosti u Evropskoj uniji.

Jednostavno rečeno, Evropljani ne rade dovoljno. Prosečni nemački radnik, na primer, radi 20 odsto manje sati od prosečnog američkog radnika.

Drugi uzrok pada produktivnosti u Evropi je neuspeh korporativnog sektora da uvede inovacije. Američke tehnološke kompanije, na primer, troše dvostruko više nego evropske na istraživanje i razvoj, saopštio je Međunarodni monetarni fond. Dok su američke kompanije imale skok produktivnosti od 40 odsto od 2005. godine, produktivnost u evropskoj tehnologiji je stagnirala.

Taj jaz je očigledan i na berzi. Dok su se vrednosti na berzi u SAD više nego utrostručile od 2005. godine, u Evropi su uvećane za samo 60 odsto.

Evropa ne samo da zaostaje, nego uopšte ne učestvuje u toj trci. Na samitu EU u Lisabonu 2000. godine odlučeno je da se evropska ekonomija učini najkonkurentnijom na svetu, tako što bi se obezbedio veliki skok u ulaganju u visoko obrazovanje, istraživanje i inovacije.

Četvrt veka kasnije, ne samo da taj cilj nije ostvaren, već je Evropa dodatno znatno zaostala za Amerikom i Kinom.

Evropski univerziteti su bili prirodno mesto za pokretanje inovacija i istraživanja, ali i oni su postali zavisni od drugih. Od vodećih svetskih tehničkih univerziteta, samo jedan, Tehnički univerzitet iz Minhena, nalazi se među 30 najboljih u svetu.

S obzirom na to da se Evropa suočava sa stagnacijom, slabljenjem konkurentnosti i tenzijama sa Vašingtonom – da navedemo samo nekoliko žarišta – mogla bi se očekivati snažna javna debata o sveobuhvatnoj reformskoj agendi, ali to se nije desilo.

Dragijev izveštaj je u najvećim medijskim kućama na kontinetnu bio tema samo 24 sata, a potom je pao u zaborav. Slično tome, niko ne sluša zvona za uzbunu MMF-a i ECB, verovatno zato što Evropljani još ne osećaju bol.

Iako bi EU mogla da ima sve manji udeo u svetskom BDP, ona i dalje prednjači na svim globalnim tabelama kada je u pitanju velikodušnost sistema blagostanja.

Međutim, kako se ekonomski izgledi pogoršavaju, Evropljane čeka grubo buđenje. Države poput Francuske, koja se suočava sa budžetskim deficitom od šest odsto ove i sedam odsto naredne godine - što je više nego dvostruko više od dozvoljene granice u evrozoni - imaće teškoća da održe tako velikodušno blagostanje.

Pariz trenutno troši više od 30 posto BDP na socijalna davanja, što je među najvišim stopama u svetu, a mnoge druge članice EU ne zaostaju mnogo.

Ako se evropski ekonomski trendovi ne uskoro ne preokrenu, te zemlje će se suočiti sa teškim odlukama, kao što je to morala Grčka 2010.

Ishod će verovatno biti radikalizacija politike, kakvu je Grčka doživela tokom dužničke krize, a populisti ekstremne desnice i levice to će iskoristiti da napadnu establišment.

Ta radikalizacija već je u toku u nizu zemalja, a trenutno najviše zabrinjava u Francuskoj. Uspeh političke margine još više zabrinjava ako se uzme u obzir da najveći ekonomski problemi verovatno tek dolaze.

Najveći problem je u tome što bi, kada se Evropljani probude u svojoj novoj stvarnosti, moglo biti prekasno da se bilo šta uradi. (kraj) is/mk