Mujović za Kompas napominje da eutanazija kao tema može biti sporna čak i kada je zakonom dopuštena, navodeći nedavni primer Švajcarske u kojoj je uhapšen lekar koji je izumeo Kapsulu za samoubistvo čija je primena namenjena ljudima koji žele da u okvirima tamošnjih propisa skrate svoj život. Smatra da za pitanje uvođenja eutanazije u Srbiji nije potreban široki društveni konsenzus jer se ona „ne tiče svakog pojedinca, već samo onih čije terminalno stanje to zahteva i izraz je njihove volje i ispunjenja propisanih uslova“.

Na pitanje zašto se u Srbiji još uvek ne spominje mogućnost eutanazije u medicini kao vida asistiranog samoubistva, Hajrija Mujović objašnjava za Kompas da su više puta pokretane te priče i da još uvek traju, ali da se najčešće tiču njene zabrane i osude. "Otpor razumevanju eutanazije daju negativni stavovi i definisanje eutanazije kao ubistva, premda se u inostranim pravima rasprave o eutanaziji uglavnom vode samo u pogledu aktivne direktne eutanazije, odnosno direktnog dovođenja do smrtnog ishoda za umiruću osobu. Svi oblici pasivne eutanazije i aktivne indirektne eutanazije su dopušteni“, objašnjava za Kompas Hajrija Mujović i dodaje:

„U Srbiji ne postoji  poznavanje pravnih rešenja eutanazije. Takođe se ne shvata da se u razvijenim zemljama o oblicima eutanazije govori u kontekstu medicinske nege na kraju života i medicinske pomoći u umiranju gde se pacijentima nude različite opcije. To je posao medicinskih profesija i predstavlja deo lečenja i nege najčešće na odeljenjima za stare, teško i neizlečivo bolesne osobe, gde se humanost i ljudsko dostojanstvo štite od rođenja do smrti. Ti pacijenti nisu prepušteni sami sebi.   

Neke države rešenje eutanazije nalaze u asistiranom samoubistvu. To nije jedino rešenje eutanazije i o njemu se može diskutovati. Najnoviji primer Švajcarske pokazuje da ono može biti sporno i onda kada se zakonom dopusti, ukoliko je sredstvo preduzimanja radnji van uobičajene prakse ili ukoliko se radi o lekovima koji nisu registrovani u tu svrhu. 

Pravo Srbije ne omogućava taj vid eutanazije budući da Krivičnim zakonikom propisuje kao krivično delo navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu. Krivično se kažnjava i lišenje života iz samilosti. U ovom zakonu se ne koristi reč eutanazija, ali se u pravnim krugovima i javnosti učinjene radnje kod ovih krivičnih dela često smatraju podudarnim sa eutanazijom. To otežava razumevanje eutanazije u Srbiji jer reč je o opštim krivičnim delima gde izvršilac može biti svako, dok je kod eutanazije reč o medicinskoj praksi koja se dešava u okviru lečenja od za to ovlašćenih profesionalaca“.

„Tema eutanazije je u svom suštinskom značenju medicinska tema, odnosno kakav tretman dati umirućim osobama? Njome treba da se bave pre svih zdravstveni sistem i organizacije za ljudska prava. Ukoliko oni to ne pokrenu društvo neće biti spremno za raspravu. 

Verujem da u društvu postoji razumevanje za patnje i humani pristup problemu. Treba objasniti da pitanje eutanazije nije pitanje većinskog stava u društvu već pitanje ispunjenja savremenih standarda brige i nege za jednu posebnu kategoriju osoba – pacijenata, posebno osetljivu i često marginalizovanu. 

Samo sporadično su mi poznata neka istraživanja javnog mnenja. Ne mislim da ona igraju odlučujuću ulogu. Po meni, kao nekom ko se bavi medicinskim pravom,  uputnije bi bilo istraživanje stavova pripadnika medicinskih i socijalnih službi koji rade sa takvim pacijentima. Pomogla bi neka vrsta edukacije i otvorenog dijaloga, bez straha da neko bude prozvan zbog svog stava ili procesuiran. Treba neke postupke učiniti nespornim i nazvati pravim imenom.  Reč je o univerzalnim vrednostima, ljudskom dostojanstvu i samoopredeljenju koje važe za sve ljude, bez obzira na etičke principe ili religijske i kulturološke stavove“.

O blizini Srbije uvođenju ovog instituta u medicini Mujović kaže da je njen utisak da se ne ide brzim koracima i da je bilo samo pokušaja da se otvori tema dok je sa medicinske strane postojala inicijativa Lekarske komore Srbije, kao i Srpskog lekarskog društva. 

Istrajalo se na negativnom stavu prema praksi eutanazije koji, čini se, i dalje preovlađuje, bez obzira o kom vidu eutanazije je reč. To je ono što je loše, jer pokazuje koliko je neznanje. Dopuštanje oblika pasivne eutanazije u skladu je sa Ustavom i Zakonom o pravima pacijenata, kroz  poštovanje načela pristanka (informed consent) svakog kompetentnog pojedinca, odnosno u slučaju nemogućnosti  njegovog zastupnika, da se odluči o svom zdravstvenom stanju. 

U vezi sa tim pre nekoliko godina diskutovalo se o predlogu Nacrta građanskog zakonika Srbije koji je predvideo rešenje da se pod određenim psiho-socijalnim i medicinskim uslovima omogući pravo na eutanaziju. Predloženo je i usvajanje posebnog zakona koji bi uredio sva pitanja zdravstvene zaštite i nege na kraju života. Ipak nikakva konkretna rešenja još nisu usvojena, a zdravstvena praksa se sporo menja i radi na stari način, bez obzira na nove poglede i etičke kriterijume koji su u velikoj meri revidirani u odnosu na one tradicionalne. O tome svedoči praksa razvijenih zdravstvenih sistema u svetu“.

Ko treba da ponudi konačni sud o eventualnom uvođenju eutanazije u Srbiji, da li su to lekari, pravnici ili je neophodan neki širi društveni konsenzus? 

O tome kodaje konačni sud o mogućem uvođenju eutanazije u Srbiju Mujović kaže da ima utisak da smo u stanju čekanja odnosno da medicinska profesija samo delimično pokazuju spremnost da se nešto menja." Oni traže sigurnost za sebe i smatraju da pravnici treba da ponude rešenje u smislu uvođenja eutanazije, odnosno njenog boljeg razumevanja jer su pojedini oblici pasivne eutanazije u Srbiji prihvaćeni, nekad bez svesti ili otvorenosti da se o tome priča. Sa druge strane fakticitet govori o tome da je problem prepoznat, da se dešava i nalazi svoje ishodište u medicinskoj praksi, bolničkim odeljenjima intenzivne, onkološke, palijativne ili druge  nege, te su po tom kriterijumu lekari i zdravstvene službe veoma pozvane da ponude oblik prihvatljive prakse po tom pitanju, imajući u vidu u svetu važeće standard kada je reč o tretmanu  pacijenata sa ovim potrebama. 

Smatram da nije potreban široki društveni konsenzus, jer se praksa eutanazije ne tiče svakog pojedinca, već samo onih čije terminalno stanje to zahteva i izraz je njihove volje i ispunjenja propisanih uslova. Ipak, rešenje koje bi se prihvatilo u Srbiji treba da bude pripremljeno u okviru zajedničkog stručnog dijaloga pre svega lekara i pravnika, a propisi koji bi se tom prilikom izradili privaćeni u Parlamentu.

 Srbija treba da se približi uporednim uzorima evropskih zemalja. U vreme kad oni prihvataju aktivni oblik eutanazije, otvorila bi se diskusija o tome, prihvatili termini, klasifikacija eutanazije i ujednačilo bi se domaće zakonodavstvo bar u delu pasivnih oblika eutanazije. Time bi se pokazalo da Srbija ide u korak sa svetom i da takvi instituti nisu strani našem pravu, odnosno da razvoj i suština eutanazije ovde nisu nepoznati“, zaključuje Mujović.