Umesto pravilnika, kako je napomenuo, postupa se u skladu sa dobrom lekarskom praksom, što često može biti predmet manipulacije i različitog tumačenja.

Kada građanin pozove hitnu pomoć, prva pitanja su kojih je godina pacijent i koje simptome ima, posle čega medicinski radnici odlučuju o stepenu hitnosti i da li će pre otići i ukazati pomoć tom ili nekom drugom pacijentu, objašnjava Zejnula.

On tvrdi da je pitanje o starosti pacijenta opravdano, jer se po pravilu pomoć pre ukazuje mlađem pacijentu.

Česte su, međutim, zloupotrebe te informacije, pa pacijenti ostanu bez ukazane pomoći, što nekada može biti i kobno, upozorio je Zejnula.

Prema njegovim rečima, takvoj praksi može da se stane na put donošenjem zakona koji bi jasno definisao i objedinio sve “razbacane” članove koji definišu rad hitne pomoći.

Kako je naglasio, potrebno je donošenje protokola i procedura koje bi bile jednistvene na nivou cele Srbije.

“Nedopustivo je da će za isto navedene simptome u jednom gradu poslati ekipu po prvom redu hitnosti, dok u nekom drugom neće uopšte poslati ekipu”, naglasio je Zejnula.

Podsetio je na slučaj kada je pacijentkinja preminula, nakon što je hitna pomoć odbila da dođe.

Posle tog slučaja, njegov pokret je sproveo situaciono istraživanje sa ciljem da se utvrdi koliko je objektivna lekarska praksa.

“Uz odobrenje etičkih odbora i direktora domova zdravlja širom Srbije otišli smo i uradili situaciono istraživanje, koje je podrazumevalo da pozovemo službu hitne pomoći i navedemo potpuno iste simptome”, precizirao je Zejnula.

Kako je istakao, u svim situacijama je poziv svrstan u prvi red hitnosti.

On se osvrnuo na žalbe pacijenata na neizlazak ekipa hitne pomoći po pozivu, ukazavši na podatak da u Beogradu u proseku hitna pomoć primi oko 1.600 poziva dnevno, ali da obavi svega 250 izlazaka na teren.

Zejnula je podsetio na to da je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti u članu 62. propisana dužnost zdravstvene ustanove da ukaže hitnu medicinsku pomoć.

“U Zakonu o zdravstvenom osiguranju imamo i navedenu definiciju hitne medicinske pomoći, koja glasi da je to trenutna neposredna pomoć koja se pruža licu da bi se izbeglo dovođenje osiguranog lica u životnu opasnost”, rekao je Zejnula.

Naglasio je da zdravstveni radnici zaposleni u hitnoj pomoći često savetuju pacijente da pozovu službu kućne nege, što, kako je ocenio, po definiciji nije hitna medicinska pomoć.

S obzirom na to da ima dosta poziva koji nisu hitni, Zejnula je podsetio da u jednom pravilniku o načinu ostvarivanja prava iz zdravstenog osiguranja postoji član koji kaže da će troškove neopravdanog zahteva i transporta kolima hitne pomoći snositi osigurano lice.

“Ne može se nauštrb pacijenata koji su zaista životno ugroženi uskraćivati pravo na hitnu medicinsku pomoć zbog sumnje da li je to urgentno stanje, kad već nemamo te jedinstvene protokole po kojima bi se radilo”, kazao je Zejnula.

Prema njegovom mišljenju, kada dođe do takve situacije prvo izađe unutrašnja ili spoljna kontrola, koja procenjuje da li je neko sve uradio u skladu sa dobrom lekarskom praksom, koja je veoma sklona manipulaciji.

Predsednik pokreta “Pravo na život Meri” rekao je da mu se čini da se u manjim gradovima, gde postoji jedna ili eventualno dve ekipe, medicinski radnici zaista trude da izađu na svaki poziv, te da se ne može baš reći da je problem nedostatak broja ekipa.

“Problem je nedovoljna svest građana o tome šta je urgentno stanje, koji pozivaju za najmanju stvar”, ocenio je Zejnula, dodajući da ipak građani kao medicinski neobrazovani ne znaju i nije na njima da znaju da li je nešto urgentno stanje ili ne.

Situacija se pogoršava time što se u pojedinim zavodima ekipe, kadar i resursi iz redovnog rada angažuju u komercijalne svrhe, zbog čega se smanjuje broj ljudi koji su na raspolaganju za izlazak na teren po pozivu, naveo je Zejnula.

Podsetio je na to da je Republički fond za zdravstveno osiguranje utvrdio nenamensko trošenje budžetskih sredstava zato što su lekari, koji treba da birnu o građanima i izlaze na teren po pozivu, upućivani da dežuraju u komercijalne svrhe, na fudbalske utakmice, maraton, Adu Ciganliju...

“Niko ne spori da na Adi zaista treba da budu dežurne lekarske ekipe, ali te ekipe ne mogu biti iz redovnog rada”, poručio je Zejnula.

On smatra i da bi podnošenje prekršajnih prijava poboljšalo situaciju.

“Kada bi zdravstvene ustanove počele da plaćaju za svaki neizlazak u situacijama kada je bilo urgentno stanje, mislim da bi stvari mogle dosta da se promene”, uveren je Zejnula.

On je pozvao građane iz čitave Srbije, koji su imali negativna iskustva prilikom pozivanja hitne medicinske pomoći, da se jave pokretu “Pravo na život Meri” da bi im bila pružena pomoć i podrška. (kraj) zvs/kt/dj