Kako je objasnila, neizvesnost se ogleda u tome što, zbog nepostojanja zakonskog uređenja duginih porodica, biološki roditelj nikada nije siguran da li će, u slučaju njegove bolesti ili smrti, drugi roditelj imati pravo da se stara o zajedničkom detetu, pošto ga zakon ne prepoznaje kao drugog roditelja.

“Zakon na taj način što nas ne prepoznaje može uticati na gomilu nekih drugih stvari, poput toga kako će se u školi odnositi prema nama, kako će nas videti, da li će moja deca imati neke dodatne izazove sa homofobijom i diskriminacijom zato što imaju dve mame”, predočila je Gavrilović.

Kako je precizirala, osnovni problem sa kojim se LGBT porodice bore je visok stepen predrasuda i stereotipa prema njihovoj zajednici.

“Naše se porodice smatraju neadekvatnim, bolesnim, drugačijim. Postoji strah prema njima i ne razume se kakve su one i na koji način funkcionišu, što utiče na to kako se drugi ljudi i predstavnici institucija odnose prema nama”, naglasila je Gavrilović.

Navela je da su se ona i njena partnerka suočile sa problemima već u porodilištu, gde su trojke bile na intenzivnoj nezi kada njena partnerka nije imala pravo da vidi decu, jer je država ne prepoznaje kao roditelja.

Takođe, postojao je i strah kako će to uticati na tretman zdravstvenih radnika prema nama, da li će naša deca biti drugačije tretirana i dobiti drugačiju negu zato što neko ima stereotipe i predrasude prema gejevima i lezbejkama, rekla je Gavrilović.

Prema njenom mišljenju, “neki roditelji upravo zato što ne znaju šta znači biti u istopolnoj porodici imaju određenu vrstu straha da se njihova deca druže sa našom decom, bojeći se da možda ti modeli mogu uticati na njih”.

Dodala je da uvek postoji strah kada LGBT porodice odlaze u neku novu instituciju gde treba da se “autuju”, jer se plaše kako će taj neko da ih tretira, pošto ga zakon ne obavezuje da ih posmatra kao porodicu.

Gavrilović je napomenula da se do sada njena porodica u kontaktu sa institucijama nije susretala sa diskriminacijom, jer su LGBT ljudi navikli da žive u “svom malom krugu”.

Kako je objasnila, pripadnici LGBT zajednice, naročito oni koji imaju decu, okupljaju se u grupe i u njima razmenjuju informacije bitne za njihovo funkcionisanje.

Tako da se uvek raspitaju kada treba da stupe u kontakt sa nekom institucijom, da li neko od njihovih poznanika i prijatelja ima iskustva sa nekom senzibilisanom osobom u toj instituciji kojoj bi mogli da se obrate, naglasila je Gavrilović.

Ona je rekla da “kretanje u slobodnim zonama” mora nekada da se završi, jer roditelji, kada deca odrastu, više neće moći da ih štite od okruženja.

Tvrdi da deca u višim razredima osnovne škole sama procenjuju da li i kome treba da kažu da žive u istopolnoj porodici i to neretko kriju od drugih.

Govoreći o stereotipima i predrasudama, Gavrilović je poručila da bi svi zajedničkim snagama trebalo da radimo na tome da sve što je drugačije ne odbacujemo, već da pokušamo da razumemo.

Ona je uverena da će se stvari promeniti, ako država kaže da "ovi ljudi, iako su u manjini, imaju jednaka prava kao i svi drugi".

Na pitanje da li je činjenica da je premijerka Srbije lezbejka i da živi u istopolnoj porodici doprinelo poboljšanju položaja duginih porodica, Gavrilović je odgovorila da je na neki način doprinela, ali da je taj doprinos ograničen.

Smatra da je LGBT zajednici doprinelo to što su se mnogi ljudi, videvši lezbejku na funkciji premijerke, odvažili da se autuju.

“Sa druge strane, postoji ta politička konotacija šta je uopšte sinonim Ana Brnabić danas u političkom smislu. To je taj izazovni deo u kome se sve što se pripisuje ovoj vlasti i njoj konkretno, jer je premijerka, pripisuje i tome što je lezbejka”, zaključila je Gavrilović. (kraj) zvs/kt/dj