On je u serijalu razgovora Stigma kao primer protivzakonite diskriminacije pomenuo slučaj kada je autobuska stanica pre nekoliko godina, na početku migrantske krize, izdavala karte kupcima na osnovu boje kože.

Kako je objasnio, tamnoputim ljudima nisu izdavane karte za Šid, već za Suboticu, što je otkriveno kada je jedna organizacija za zaštitu ljudskih prava poslala svog aktivistu tamnije boje kože da kupi kartu za Šid, što mu nije bilo omogućeno, posle čega je aktivista bele puti regularno kupio istu kartu.

Takvo ponašanje je, prema njegovim rečima, na kraju sankcionisano.

Naglasio je i da se diskriminacija često rađa i kod korisnika koji su u režimu monopola.

“To je jedno kabadahijsko ponašanje, pre svega, komunalnih preduzeća, koja su ustanovljena i na rešenjima Ministarstva trgovine”, rekao je Ristić.

Prema njegovim rečima, diskriminisani su korisnici na osnovu toga da li imaju lični vodomer ili ne, a bilo je i slučajeva da se lični vodomer potrošača ne priznaje ako se nalazi u zgradi gde je kontrolni vodomer.

Kako je ukazao, reč je i o tome koji će kriterijum za obračun usluge da koriste, jer se u Srbiji može izdati račun za usluge od opšteg ekonomskog interesa samo ako je usluga pružena i izmerena, a ne može da se radi na kvadraturu, što je pravilo kod domaćih vodovoda.

“Ministarstvo je kod nekoliko vodovoda ustanovilo da se na različite grupe potrošača, one koji su u zgradama i one u privatnim kućama primenjuju različiti aršini”, objasnio je Ristić.

On tvrdi da je najopasnija diskriminacija ona gde država u korist određenih igrača donosi zakone koji su protivni Ustavu i drugim zakonima.

Ilustrovao je to na primeru Zakona o elektronskim komunikacijama, usvojenog u vrlo problematičnoj proceduri, bez nečega što se može nazvati javnom raspravom, jer je organizovana onlajn i to usred leta da bi je na sajtu Ministarstva što manje ljudi videlo.

Uz to, nijedno udruženje za zaštitu potrošača nije pozvano na tu raspravu i nije učestvovalo u radnoj grupi, a problematična su bila upravo ona rešenja koja se odnose na prava potrošača, dodao je Ristić.

Kako je rekao, prema Zakonu o obligacionim odnosima propisano je da se ugovor koji je zaključen na određeno vreme ne može automatski produžavati, osim ukoliko to ugovorom nije predviđeno.

Ristić je naglasio da dodatno ugovorom mora da bude predviđena i klauzula da se određeni broj dana pred istek ugovora drugoj strani mora dati pravo da kaže da neće da produži ugovornu obavezu, ukoliko to ne želi.

“Međutim, nama je Zakon o elektronskim komunikacijama ozakonio jednu nepoštenu poslovnu praksu koja je godinama vladala, a to je da se potrošaču automatski produžava ugovor hteo on to ili ne”, rekao je Ristić.

Kako je predočio, to je suprotno i Zakonu o obligacionim odnosima, ali i Zakonu o elektronskim komunikacijama Evropske Unije.

Prema njegovim rečima, naročito je zabranjena diskriminacija potrošača kod pružanja usluga od ekonomskog interesa, koje podrazumevaju usluge od kojih zavisi život svakog čoveka.

Tu spadaju tri vrste usluga - komunalne, ali ne sve, već one koje imaju poseban status od opšteg ekonomskog interesa, zatim elektronske komunikacione usluge - internet, telefonija i kablovska televizija i na kraju struja.

Ristić savetuje da se potrošači za diskriminaciju žale pre svega Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, ali i tržišnoj inspekciji, jer bi se diskriminacija mogla smatrati nepoštenom poslovnom praksom.

On je objasnio da se ranije nepoštenom poslovnom praksom bavilo Ministarstvo trgovine.

Podsetio je na to da u Srbiji ne postoji kolektivna potrošačka tužba, jer je Ustavni sud ukinuo kao neustavnu, iako ista takva postoji u Hrvatskoj.

“Tim jednim aktom su potrošači u Srbiji obezglavljeni za efektivnu borbu za svoja prava i onda se ona ostvaruju preko Ministarstva trgovine, koje nije sud, već je organ državne uprave”, rekao je Ristić.

Naglasio je da je to problematično, jer dolazi do sporosti u radu, a sudovi nisu ni dužni da se pridržavaju rešenja ministarstava, pošto nemaju snagu kao sudske presude i ne daju pravo na naknadu štete.

Ristić je podsetio na to da se Ministarstvo trgovine do 2021. godine bavilo i nepoštenom poslovnom praksom i donelo nekoliko dobrih odluka.

“Međutim 2021. godine, kada je izmenjen Zakon o zaštiti potrošača, verovatno usled nekog čudnog saveta koji su dobili, oni su sa sebe skinuli svaku odgovornost za nepoštenu poslovnu praksu i prebacili je na Tržišnu inspekciju, koja se time bavi, ali samo u pojedinačnim slučajevima”, naveo je Ristić.

Ocenio je da time više de fakto ne postoji kolektivna zaštita.

“Tržišna inspekcija bi mogla to da radi na kolektivnom nivou, ali ona to praktično nikada ne radi, pa ste osuđeni da se borite samo kao pojedinci, jer država nije zainteresovana za kolektivnu potrošačku zaštitu”, poručio je Ristić.

Ukazao je na to da je ipak bolje obratiti se prvo Povereniku, jer Tržišna inskecija ne voli da se bavi nepoštenom poslovnom praksom, zato što tu mora da se ide u dokazivanje. (kraj) zvs/kt