Međutim, kako je navela, godinama unazad savetovališta tog tipa više ne postoje.

Stamenović naglašava da za sve što roditelji žele da postignu moraju da se bore i daju svoj maksimum da bi toj omogućili šansu.

“Za njih je bitna samo šansa. Oni kad dobiju šansu znaju da je pokažu”, istakla je Stamenović.

Prema njenim rečima, roditelji dece sa smetnjama u razvoju se već u porodilištu, po saznanju dijagnoze, suočavaju sa savetom ili zahtevom da ta deca idu u dom.

Kako je naglasila, “kod nas u Srbiji još ne postoji podrška, ni u zdravstvenom sistemu, ni u obrazovnom, pa nadalje”.

Navela je primer svoje ćerke koja je imala veoma dobra iskustva u obrazovnom sistemu tokom osnovne škole, ali da se sa teškoćama susrela u srednjoškolskom obrazovanju.

Kako je ukazala, u Srednjoj zanatskoj školi nastavnici ne rade sa decom i stalno im govore da srednja škola nije obavezna i ne moraju da budu u njoj.

Tamo su, tvrdi ona, deca prepuštena sama sebi, sede u hodniku zato što nastavnik nije došao na čas, tako da nemaju nikakvu šansu da pokažu šta znaju.

Govoreći o svesti društva i spremnosti da prihvati drugačije od sebe, Stamenović je napomenula da sve zavisi od osobe do osobe.

Prema njenim tvrdnjama, dok su deca u sistemu formalnog obrazovanja, dotle se neko njima iole bavi, ali problem nastaje kada se završi formalno obrazovanje, jer tada deca, a kasnije i odrasle osobe, uglavnom ostaju kod kuće izolovane od društva.

“Mi nemamo tu društvenu svest da pomognemo toj deci da se oni osete kao društveno korisni članovi društva”, naglasila je Stamenović.

Navela je primer radionica za zapošljavanje mladih sa smetnjama u razvoju, koje je organizovalo njeno udruženje, rekavši da je od 15 polaznika samo jedan uspeo da se zaposli i to zahvaljujući ženi koja je radila u društveno odgovornoj firmi.

Kada je reč o zapošljavanju, Stamenović podseća da svaka firma koja zaposli osobu sa invaliditetom dobija određene benefite, ali da firme to uglavnom ne koriste, već radije plaćaju “penale” za to nezapošljavanje osoba sa invaliditetom.

“Kada odete u biro koji se za osobe sa invaliditetom nalazi u Lominoj ulici, oni vas šalju na procenu radne sposobnosti, bez obzira na to što je to dete završilo neki obrazovni profil”, objasnila je Stamenović.

Ona se ponovo pozvala na slučaj svoje ćerke, kojoj su na proceni, u lekarskoj komisiji postavili pitanja kako se zove i preziva, koji je danas dan i da li bi volela da radi.

Rezultat procene na osnovu odgovora na ta tri pitanja bio je da njena ćerka treba da radi kao paker, iako je završila smer za pekara u srednjoj školi.

Osvrćući se na tretman u medijima mladih i osoba sa mentalnim smetnjama, Stamenović je rekla da se mediji sete tih ljudi i njihovih staratelja samo kada je Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom ili kada je Dan osoba sa invaliditetom.

“Sve je to lepo, ali mi živimo i ostalih dana u godini. Mi se i za to vreme borimo za prava i bolju budućnost naše dece”, zaključila je Stamenović. (kraj) zvs/kt/dj