"Ako sam lepo obučen, imam dobar auto, odmah sam lopov i kriminalac. Niko ne kaže da sam doktor, da sam profesor ili uspešan preduzetnik. Zašto mladi čovek koji je beo, ima automobil, istetoviran je, drži kafić, zašto on odmah nije kriminalac? Koja je razlika? U zatvorima nisu samo Romi", naglašava Stanković.

Pozivajući se na lično iskustvo, priznaje da u mladosti nije bio "cvećka" i da je proveo 12 godina u zatvoru, on objašava da danas na sav glas poručuje da je išao pogrešnim putem i da svom snagom pokušava da pomogne mladim sunarodnicima da ne naprave istu grešku i zaplivaju nekim mutnim vodiama.

Jedan od vidova njegove borbe za bolji položaj Roma je i Džipis auto-moto klub, koji okuplja skoro 1.400 članova, među kojima ima i onih koji su, poput njega, bili kažnjavani i "odležali" u zatvorima.

"Mi smo dokaz da čovek i posle svega toga može da bude čovek, da nastavi pravim putem i pomogne drugima da ne pogreše. Važno je da mladi ne dozvole da ih okruženje navede na to da pogreše i da znaju da ne moraju da se dokazuju na neki pogrešan način i kroz neke stvari koje će ih kroz život sputati", obrazlaže Stanković.

Ističe da su ga životno iskustvo i godine u zatvoru navele da sada hoda isključivo pravim putem i da ne dozvoli sebi da skrene sa njega. To je poruka koju sada šalje mladima.

"Trudim se da mladim ljudima kažem pravu istinu, da im se ne desi ista greška i ista situacija, ne želim da kroz takve stvari budu odbačeni. Imam iskustvo i snagu da im objasnim i dočaram iz prve ruke, ne nešto što sam čuo, nego nešto što sam doživeo i apsolutno znam da je pogrešno", rekao je Stanković.

"Nema potrebe da sanjaju neke ružičaste snove, jer ti ti snovi možda mogu da ih dovedu tamo gde sam ja bio", napominje on i konstatuje da je to "jako pogrešna staza".

Mladim Romoma poručuje da budu ponosni na to što su Romi, da to prihvate kao prednost, a ne manu.

"Ljudi ih uglavnom gledaju kao da ne vrede, zato oni mogu da postignu taj faktor iznenađenja i pokažu koliko su velikog srca, koliko su edukovani, koliko su pametni i šta sve mogu", smatra Stanković.

Priseća se i sutuacija u kojima je lično bio obeležen i stigmatizovan zato što je Rom. Pamti događaj iz srednje škole i upoznavanje sa profesorkom koja je samo zbog boje njegove kože bila ubeđena da se on zove Zufikari Abid i da neće da se odazove kada ona proziva njegovo ime iz dnevnika.

"U jednom momentu ona udara po dnevniku, pokazuje prstom u mene i kaže: 'Zufikari, zašto ti ne ustaješ kada te ja prozivam?' Ja kažem: 'Izvinjavam se, odakle vama ideja da sam ja Zufikari? Ja sam Živorad Stanković'. To je uradio jedan pedagog koji je tu da nas uči nečemu, da nas izvede na put, da nam ukaže da ne postoje razlike, da smo svi isti, da nas pripremi za život", ukazuje Stanković.

Pogodila ga je i rečenica koju je čuo kada je otišao da registruje auto.

"Potegao se razgovor i jedan od službenika je prokomentarisao: 'Kod vas je to normalno'. Pitao sam ga: 'A kod kojih to nas? Koji ste to vi, a koji smo to mi?'", zaključio je Stanković. (kraj) zvs/bom/dj