Kada je NIN 1997. godine objavio veliki intervju sa Bogoljubom Karićem pod naslovom „Nema nerešivih rebusa“, Srbija je bila zemlja sankcija, političkih sukoba i duboke ekonomske krize.

Ne zato što se Srbija nije promenila.

Naprotiv.

Današnja Srbija nije zemlja međunarodne izolacije kakva je bila devedesetih godina. Izgrađeni su putevi, pruge, bolnice, škole i novi industrijski kapaciteti. Zemlja je ekonomski snažnija, otvorenija i stabilnija nego što je bila u vreme kada je nastao intervju „Nema nerešivih rebusa“.

Ali pitanja koja određuju budućnost Srbije ostala su gotovo ista.

Kako zadržati mlade ljude u zemlji?

Kako povećati životni standard?

Kako ojačati domaću proizvodnju?

Kako izgraditi efikasnije institucije?

Kako prevazići podele koje decenijama opterećuju srpsko društvo?

Postoji još jedan važan detalj koji mlađe generacije često ne znaju.

Kada je intervju „Nema nerešivih rebusa“ objavljen 1997. godine, Bogoljub Karić nije nastupao kao čovek vlasti. Naprotiv, u tom periodu je javno ulazio u politički sukob sa tadašnjim sistemom i najavljivao kandidaturu za predsednika Srbije. U vremenu snažne političke dominacije jednog čoveka i jedne politike, takav potez predstavljao je retkost i nosio
značajan lični i poslovni rizik.

Upravo zato danas taj intervju ima i dodatnu istorijsku vrednost, jer pokazuje da su stavovi koje je zastupao iznošeni nezavisno od bilo koje vlasti i bilo kog političkog centra moći.

Još 1997. godine Karić je upozoravao da Srbija ne može napredovati bez rada, proizvodnje, znanja i investicija. Govorio je da političke podele same po sebi ne otvaraju nova radna mesta i ne donose bolji život građanima.

Zalagao se za ekonomiju kao nacionalni prioritet.

Za razvoj preduzetništva i domaće proizvodnje.

Za zadržavanje mladih ljudi u Srbiji.

Za društveno pomirenje kao preduslov napretka.

Trideset godina kasnije, te teme su i dalje u središtu javnih rasprava.

U tome leži najveća zanimljivost poređenja ova dva intervjua.

Nisu se najvažnijim pokazala predviđanja o tome ko će pobediti na izborima, koje će stranke doći na vlast ili kakvi će biti politički odnosi.

Važnim su se pokazale teme koje traju duže od svakog mandata i svake političke generacije.

Ekonomski razvoj.

Obrazovanje.

Zapošljavanje.

Demografija.

Nacionalno jedinstvo.

Posebnu težinu ovom poređenju daje činjenica da je Karić svoje stavove iznosio pre svega kao privrednik koji je decenijama stvarao kompanije, otvarao nova radna mesta i poslovao na različitim svetskim tržištima.

Upravo to iskustvo omogućilo mu je da ekonomske procese posmatra dugoročno i da mnoge izazove prepoznaje pre nego što postanu vidljivi većini.

Zato danas nije najzanimljivije to što su neke njegove ocene iz 1997. godine zvučale dalekovido.

Mnogo je zanimljivije što su principi na kojima je tada insistirao — rad, proizvodnja, znanje, preduzetništvo, investicije i društveno pomirenje — ostali aktuelni i posle tri decenije.

U vremenu kada se političke poruke menjaju iz izbornog ciklusa u izborni ciklus, retki su ljudi čije ideje ostaju prepoznatljive i posle trideset godina.

Upravo zato poređenje ova dva intervjua nije priča samo o jednom čoveku.

To je i priča o Srbiji.

O zemlji koja se značajno promenila, ali koja i dalje traži odgovore na neka od svojih najvažnijih pitanja.

Možda upravo zato intervju „Nema nerešivih rebusa“ danas deluje tako aktuelno.
Ne zato što govori o prošlosti.
Već zato što govori o budućnosti. (kraj) dep/mk