Suviše mnogo novca troši se bez jasnog "polaganja računa", ukazuje Šoškić i objašnjava da se on troši diskreciono, po ličnim odlukama naših zvaničnika, bez toga da se jasno vidi i zna na šta se novac troši, kako se troši i šta dobijamo kao društvo za svaki uloženi dinar.

Prema njegovim rečima, takvo postupanje i takav negativan trend u trošenju javnog novca registruje se već godinama unazad u međunarodnim pokazateljima koji se tiču efikasnosti javne uprave i snage institucija na kojima Srbija već od 2015 godine pokazuje negativan trend s ubrzavanjem negativnih tendencija poslednjih godina.

Srbija beleži već godinama unazad sve lošije pokazatelje po pitanju korupcije i danas se nalazi na "evropskom dnu", kao jedna od četiri najkorumpiranije države na našem kontinentu po ocean Međunarodne transparentnosti. Uprkos tome, ne vidimo da se nešto bitno dešava sa brojem i dinamikom krivičnih postupaka u vezi korupcije, naglašava Šoškić.

Kako je podseća, Srbija je bila i jedina zemlja iz Evrope na "crnoj listi" međunarodne organizacije za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma (FATF), a da o tome praktično nismo imali nikakvu javnu debatu, kako smo uopšte kao zemlja i društvo došli na takvu listu, niti smo videli da da je bilo ko odgovarao u vezi toga.

Na sve manju transparentnost u trošenju novca iz budžeta, ali i novca u ukupnom javnom sektoru, već godinama ukazuju i Fiskalni savet i MMF.

Praksa donošenja posebnih zakona (Lex specialis) za pojedine investicione projekte osnovano se i direktno može dovesti u vezu i sa smanjivanjem transparetnosti u trošenju javnog novca (na koju ukazuju i Fiskalni savet i MMF) i sa visokom korupcijom (na koju ukazuje Međunarodna transparentnost).

Konstruktivne i stručne javne debate o tim pitanjima nema već godinama unazad ni u parlamentu, niti u medijima sa nacionalnom frekvencijom, pa uglavnom ni u lokalnim medijima. Uspostavljanje i razvoj ovakvog "sistema razgrađenih institucija" je u direktnoj suprotnosti sa interesima našeg društva, ali i sa javno proklamovanom težnjom naše zemlje da postane članica EU, ukazuje Šoškić.

Da nešto ozbiljno nije u redu u trošenju javnog novca u našoj zemlji bilo je jasno već godinama unazad, ocenjuje on i upozorava da uspostavljanje "sistema razgrađenih institucija" u kome postoji netransparentnost u trošenju "narodnog novca" bez javne kontrole i stručne javne rasprave dovodi do niza, za društvo, neprihvatljivih posledica.

Neki tek završeni putevi su nam pucali po površini i ulegali se, neki tek napravljeni potporni zidovi pored puteva su se rušili i to ne jednom, neke preskupe i pompezno najavljivane brze pruge su odmah nakon puštanja u rad morale ponovo da postanu "spore pruge" zbog uočenih konstrukcionih nedostataka, neka primenjena infrastrukturna rešenja su, čak i za oko laika, neadekvatna, nelogična, estetski upitna, preskupa ..., ilustruje Šoškić.

Primera je verovatno bezbroj, posebno na lokalnom nivou i u ukupnom javnom sektoru. Već godinama živimo u ambijentu u kome nam se trgovi popločavaju, da bi se odmah raspadali, putevi se asfaltiraju da bi se odmah zatim ponovo prekopavali, generalno se renoviraju objekti koji bi uz manje i jeftinije adaptacije mogli i dalje da traju.

Sada se ide i dotle da se ruše vredne arhitektonske i građevinske celine, pa i sasvim funkcionalni (i ne tako davno renovirani) mostovi bez ikakve ozbiljne i stručne javne rasprave, radi nekog novog zidanja.....

Ponekad nam se na tako izgrađene objekte (ili neposredno uz njih) okače zastave naše zemlje ili ispišu (kvazi) patriotski slogani valjda da bi susret sa njima kod nas posmatrača "probudio" patriotizam, a ne postavljanje pitanja da li je ovo potrebno, koliko ovo košta i zašto ovo ovako izgleda?

Uspostavljanje i funkcionisanje takvog "sistema razgrađenih institucija" počiva u osnovi na neodgovornosti i nekompetentnosti. Takav "sistem" u našoj zemlji odgovoran je, ne samo za prekomerno i nenamenskog trošenje javnog novca, upitan arhitektonski, urbanistički i građevinski kvalitet tako izgrađenih objekata i infrastrukture, već i za posledice tako izgrađenih i renoviranih objekata u kratkom, srednjem i dugom roku.

Tragedija u Novom Sadu je prva drastična posledica tog "sistema razgrađenih institucija", smatra Šoškić i napominje kako svetska iskustva i naučni radovi koji se bave ekonomskim posledicama korupcije jasno ukazuju da netransparentni budžeti u uslovima slabih institucija i visoke korupcije mogu da dovedu do toga da se ogromna sredstva iz javnih fondova nelegalno slivaju u "džepove" pojedinaca i interesnih grupa, uz veliki prirast javnog duga zemlje.

Jedan od nalaza naučnih studija o korupciji je i da u takvim zemljama dolazi do promene u strukturi budžetskih rashoda u pravcu infrastrukturnih, vojnih i grandioznih projekata za koje se teško može ustanoviti koliko realno koštaju, a da istovremeno u takvim zemljama i u takvim budžetima nema sredstava da se adekvatno plate učitelji, nastavnici ili lekari.

U takvim koruptivnim sistemima kreira se utisak da se "radi i gradi", a zapravo se više "rasipa i krade" uz, po pravilu, prirast javnog duga zemlje, objašnjava Šoškić i podseća da je, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, javni dug Srbije 2012. bio oko 14,5 milijardi evra, a da je danas više od 38 milijardi evra.

Samo od 2020. do danas, javni dug Srbije porastao je za više od 14 milijardi evra. Naša zemlja očigledno "ima para" i za ogromne nabavke iz inostranstva i za stadione i jednokratne grandiozne međunarodne izložbe i za mnogo toga drugog, predočava Šoškić.

Kako primećuje, mi i dalje SMS porukama plaćamo lečenje dece u inostranstvu, privatni dobrotvori nam obezbeđuju besplatne udžbenike za đake, za prosvetu i nauku Srbija izdvaja znatno manje od Bugarske ili Hrvatske, naši učitelji, nastavnici, lekari, sudije, profesori, naučni istraživači, kulturni radnici imaju ponižavajuće niska primanja....

Uspostavljeni "sistem razgrađenih institucija", smatra Šoškić, pokazao je, ne samo da uzima novac i dobrobit građana, već i njihove živote.

Izgubljene nevine živote ne možemo vratiti, ali možemo učiniti da ne budu uzaludne, naglašava on i ocenjuje da samo kažnjavanje neposredne odgovornosti nije dovoljno bez promene sistema.

Ako "sistem razgrađenih institucija", uprkos nevinim žrtvama, opstane, učinićemo da one budu uzaludne i, moguće, tek prve u nizu, zaključuje Šoškić. (kraj) def/dj