Jednostavno, ne mogu da se pomirim sa činjenicom da je sve samo do uslova, do pripreme, već želim da bude da je ipak to bilo malo i do mene, rekla je ona.

Kako njena najveća prednost na početku je bila ta što nije imala nikakve uslove.

Ja sam smetala ljudima u salama i halama, jer nisam imala gde da treniram. Ali, negde u podsvesti sam imala tu ideju, da bez obzira što je to tako, moja želja je višestruko veća da uspem nego neke devojke iz Amerike koje imaju apsolutno sve uslove i može da izmišlja kako želi da živi, gde će ići na pripreme ili ne, ko će sa njom raditi, dodaje Španović.

Osvrćući se na pitanje jednog od studenata u publici, Španović napominje da kada motivacije nema dovoljno, disciplina je ta koja pravi razliku. 

Motivacija je nešto na šta možeš kratkoročno da se osloniš. Mislim da kada nevoljno radiš nešto, ali ipak uradiš, tu u stvari leži snaga da budeš još hrabriji kada za nešto onda kada jesi spreman. Često volim da kažem – glumiti da si hrabar kada nisi je opet hrabrost, ističe Španović i dodaje da joj je u dosadašnjoj karijeri najveći problem bio obuzdati sve želje i ambicije, staviti sve na papir i položiti stvari po prioritetima.

Sve je u redu da mi maštamo, ali hajde da pričamo o nečemu što ti donosi u ovom momentu dobrobit. Nikada se ne oslanjam samo na motivaciju, već na plan, dodaje ona.

Kako bi ispratila svoj životni ritam i svakodnevne obaveze, Ivana ističe da je zdrava ishrana i adekvatna suplementacija važan deo njenog puta ka uspehu.

Vitamini koje unosim pomažu mi da se osećam snažnije i spremnije za svakodnevne izazove i aktivnosti, dopunjuju sve siromašniji sastav svih namirnica, a moje telo je moje oružje u poslu kojim se bavim u istoj meri kao i van terena i važno mi je čime ga negujem“, ističe Ivana Španović.

Volim da se našalim na svoj račun i najavljujem kraj svoje karijere već nekoliko godina. Istini za volju, meni je sport oduvek bio platforma da radim ono što želim, na način na koji želim i da to radim uspešno. Prihvatila sam to da će moja sportska karijera trajati jedan vremenski period, da će se u jednom trenutku završiti i nikada se nisam pribojavala šta je to što sledi kasnije. To sve što sledi kasnije mene izuzetno uzbuđuje, jer za bilo koga od vas je to normalan život. Meni nije, meni je to nešto potpuno drugačije, samo saznanje da ću  moći da organizujem drugačije svoje vreme i da radim na više stvari odjednom je nešto čemu se mnogo radujem, rekla je Španović.

Kako je istakla ona je nedavno sa svoje dve drugarice pokrenula inicijativu sa ciljem da naprave mrežu žena koje će za bilo koji problem ili uslugu stajati na raspolaganju jedne drugima.

Znam sa čime se deca susreću u sportu, koliko je tu nepoznanica i jednostavno se tu napravi potpuni zastoj i zadrška zato što se neko ustručava da nešto pita ili da traži bilo kakvu stručnu pomoć. Sebe ne vidim u ulozi trenera, već više u radu sa decom na psihološkoj pripremi. Na tom nivou gde se nalaze profesionalni sportisti govorimo o nijansama, običnom čoveku potpuno neuočljive, ali to na kraju pravi razliku između hiljada sportista i onih dvoje, troje koji su na samom vrhu. To je ta mentalna snaga da u krucijalnim trenucima ne uđe crv sumnje i da ne poklekneš ili još gore – odustaneš,  dodala je ona.

Odgovarajući na pitanje da li je položaj žena u sportu teži nego muškaraca, ona kaže da razlike ima, i u atletici i u ostalim sportovima.

Neke su opravdane razlike i to je skroz legitimno, a sa druge strane koliko god da težimo tome da osnažujemo žene, da budemo jedne drugima podrška, to ne isključuje podršku muškaraca i bez njih apsolutno ne možemo. Pokušavamo da nađemo način i stvorimo uslove za umrežavanje da dopremo do što većeg broja žena, podstaknemo na razvoj i zajedno odgovorno doprinosimo širem društvenom kontekstu, zaključila je Španović. (kraj) dep/dj