Čak 80 odsto njih, posao traži duže od godinu dana. Lenče Jovanović, Dušan Zdravković i Milan Rakonjac nisu više deo ove sumorne statistike. Iako imaju problema sa zdravljem, nisu se predali i odustali od ideje da rade. Posle neuspelih pokušaja da se zaposle, pokrenuli su sopstvene biznise. Uporno plivaju u vodama preduzetništva, koje nisu mirne ni za one koji su potpuno zdravi i u punoj snazi. Veruju da dobra ideja, upornost i disciplina, uz veliku želju da pokažu i sebi i drugima da su u stanju da vode svoje firme, mogu da doprinesu da posao ipak uspe.

Tragajući za pozitivnim primerima, povodom Međunardnog dana osoba sa invaliditetom, i sami smo se uverili da ih nije bilo lako pronaći, ali sagovornici koje je „Infostud“ otkrio i koje vam predstavlja daju nadu da će ih u budućnosti ipak biti više.

Lenče Jovanović (57) za sebe kaže da je po godinama bliže penziji, nego šansi za neki značajniji uspon u biznisu. Međutim, to je nije sprečilo da započne samostalan posao. Ona je od NSZ dobila subvenciju za samozapošljavanje osoba sa invaliditetom, koja nije velika ali je njoj, kako kaže, značila na samom početku, da „pokrpi rupe“ da bi mogla da otvori samostalnu krojačku radnju u novobeogradskom Bloku 21.

– Nisam bila u mogućnosti da posao pokrenem sama, pa i ova subvencija znači. Rođena sam sa  iščašenjem oba kolena i imala sam brojne operacije. Radila sam svašta dok nisam otvorila svoju radnju. Počela sam u Vranju u „Koštani“, ali sam se posle prekvalifikovala za tekstil i prešla u „Jumko“. Muka me je naterala da dođem u Beograd u potrazi za poslom. Bila sam samohrana majka, snalazila sam se i opstala, priča Lenče Jovanović.

Sada je mnogo drugačije, radi i duže od osam sati dnevno. Kaže da ipak nema tenzije i brige da li će na kraju meseca dobiti platu.

– Posla ima, ali krojački zanat nije baš mnogo cenjen, pa ne možemo da naplatimo svoje usluge srazmerno uloženom trudu. Prijateljice nekada dođu da mi pomognu, da paraju porube koje bi trebalo da skratim. Ipak, brzo odustanu i kažu da je ovaj posao naporan. Veliki su nameti nama zanatlijama i teško je da se opstane. Više platim za zakup lokala i namete državi, nego što meni ostane, ali bar imam siguran posao. Bitno mi je da znam na čemu sam na kraju meseca, kaže Lenče Jovanović.

Kada su u pitanju podsticaji za započinjanje sopstvenog biznisa, NSZ dodeljuje subvencije u jednokratnom iznosu od 330.000 dinara za nezaposlenu osobu sa invaliditetom, koja osniva radnju, zadrugu ili drugi oblik preduzetništva, kao i za osnivanje privrednog društva, ukoliko osnivač zasniva u njemu radni odnos.

– Nezaposleni koji ostvari pravo na subvenciju u obavezi je da obavlja registrovanu delatnost i po tom osnovu izmiruje doprinose za obavezno socijalno osiguranje najmanje 12 meseci, kažu u NSZ.

Ove godine su odobrene 72 subvencije, od kojih su 38 dobile žene. Osobe sa invaliditetom koje su dobile podršku NSZ uglavnom su otvarale frizerske, kozmetičke i krojačke salone, radnje za održavanje i popravku motornih vozila. Okušali su se i u delatnostima kombinovanih kancelarijsko-administrativnih usluga, proizvodnji hleba, kao i svežeg peciva i kolača.

Jedan od njih je i Milan Rakonjac, koji je u Kraljevu, u Ulici Tanaska Rajića, pre dva meseca otvorio ketering i restoran „Kod Mare 024“. Bavi se prodajom gotovih jela. Kada se, 2007. u firmi u kojoj je radio, otkačio lift – slomio je kičmu na dva mesta i petu na levoj nozi. Njegov entuzijazam, volju za životom i uspehom u poslu, međutim, nije tako lako pokolebati. U preduzetništvu nije od juče, ranije je sa suprugom imao radionicu za proizvodnju torti i kolača u kojoj je bilo zaposleno 20 radnika. Kaže da je upravo nedostatak kvalitetne radne snage bio najveći problem, zbog kojeg su odustali od tog posla. Zato su odlučili da se, posle kraće pauze, preorijentišu na drugi biznis.

– Radićemo supruga i ja i još troje ljudi. Pravimo stara tradicionalna, kuvana jela, kao što su kuvale naše bake i majke. Glavni kuvar je moja supruga, a ja radim sve ostalo. Nema ništa bez podrške, danas može da uspe samo neki porodičan posao. Teško je naći radnike i zaraditi dovoljno da svi budu zadovoljni, ukazuje Rakonjac.

Uzimamo svežu junetinu, piletinu i svinjetinu od lokalnih proizvođača i ljudi su to prepoznali. Svesni smo da mora da prođe pet ili šest meseci da posao zaživi. Ubeđeni smo u to da će ovo da uspe, jer smo investirali ozbiljna sredstva. Oko 330.000 dinara smo dobili od NSZ, što nije mnogo u odnosu na ono što smo mi uložili. Ipak, mi cenimo svaku pomoć i vetar u leđa, kaže Milan Rakonjac.

Posle tri baj-pasa i operacije srca, život se iz korena promenio i Dušanu Zdravkoviću, koji se gotovo 30 godina bavio dizajnom i štampom. Od 2021. godine je registrovao firmu za specijalizovane dizajnerske delatnosti „Newfie design Beograd“, a posle toga i pet šop.

–Kao svaka medalja i ova preduzetička ima dve strane. Jeste lakše što se vremena tiče i toga da ne mogu fizički da izdržim da radim ceo dan, negde u firmi. Na ovaj način ipak mogu posao da prilagodim svojim mogućnostima.  S druge strane, kod privatnog posla – više glava boli. Kad radiš za nekog, on razmišlja o svemu, a ovde moraš ti – od nabavke materijala, ugovaranja posla i svega ostalog. Malo više glavobolje, ali s druge strane možeš da rasporediš vreme u skladu sa svojim potrebama i zdravstvenim stanjem što bi u tuđoj firmi išlo teško, ističe Dušan Zdravković. Dodaje i da je za biznis, bilo da ga pokreće zdrav ili čovek sa invaliditetom presudna ideja, ali i hrabrost i upornost. Poziva i druge buduće preduzetnike da se ohrabre uprkos preprekama koje nosi život sa invaliditetom.