Gde god dođem u Srbiji, čujem gotovo istu muku. Ljudi znaju da proizvode, ali ne znaju da li će imati kome da prodaju.

Jedan domaćin mi je rekao rečenicu koju nikada neću zaboraviti: „Danas je skuplja čaša vode od čaše našeg mleka.“ Te reči najbolje opisuju stanje u kojem se nalazi veliki deo srpske poljoprivrede.

Ne sme da se dešava da domaći farmer prosipa mleko, dok se istovremeno uvoze mleko, mlečni proizvodi ili sirovine koje ga zamenjuju.

Ne želim nikoga unapred da optužujem, ali država mora javno da pokaže istinu. Koliko mleka uvozimo? Ko uvozi? Po kojoj ceni? Koliko zarađuju posrednici, a koliko dobija proizvođač?

Srbiji je potreban potpuno transparentan sistem.

Potrebni su dugoročni ugovori, sigurni uslovi otkupa i nove mlekare, sušare, hladnjače i fabrike za preradu hrane. Jer Srbija ne sme da izvozi samo sirovinu – Srbija mora da izvozi gotov proizvod, svoj brend i znanje svoga naroda.

Ali Užice nije samo poljoprivreda. Užice je nekada bilo jedno od najvećih industrijskih srca Srbije.

Ovde su generacije inženjera, radnika i majstora stvarale vrednost. „Prvi partizan“ bio je simbol znanja, proizvodnje i izvoza.

U Sevojnu je metalska industrija radila danonoćno, prerađivačka industrija zapošljavala je hiljade ljudi, a Užice je bilo privredni centar cele zapadne Srbije.

Mnoge privatizacije posle 2000. godine nisu donele razvoj koji su građani očekivali.

Veliki broj fabrika je zatvoren, deo industrije je ugašen, mnogi radnici su ostali bez posla, a čitavi gradovi izgubili su svoju ekonomsku snagu.

Danas nije vreme da tražimo krivce. Vreme je da izvučemo pouke i da ponovo izgradimo industriju Srbije.

Naš program je jasan. Užicu ne trebaju obećanja – Užicu trebaju fabrike.

Potrebni su novi industrijalci, potrebni su domaći i strani investitori koji će, zajedno sa našim preduzetnicima, u joint venture partnerstvima graditi nove proizvodne pogone širom Srbije.

Zato predlažemo da Srbija ima jednu od najkonkurentnijih poreskih politika u Evropi.

Porez na dobit kompanija ne sme biti veći od 8 procenata. Bolje je imati hiljade uspešnih fabrika koje plaćaju osam odsto poreza nego mali broj kompanija koje plaćaju veće poreze.

Kada dođu hiljade novih industrijalaca i investitora, rastu proizvodnja, izvoz, plate i prihodi države. Tako se gradi jaka Srbija.

Kada dođu fabrike, doći će i veće plate. Kada dođu veće plate, ostaće mladi. Kada ostanu mladi, rađaće se deca. Tako se obnavlja Srbija.

Posebno me je dirnula jedna mlada majka. U naručju je držala svoje dete i nije želela da se fotografiše.

Rekla mi je da očekuje još jedno dete, ali da ne želi da ima bilo kakve neprijatnosti. Te reči su me duboko pogodile.

U zemlji koja se bori protiv bele kuge, nijedna majka ne sme da se plaši.

Nijedna porodica ne sme da razmišlja da li će imati uslove da podiže svoju decu.

Zato Srbija mora da donese novu porodičnu politiku. Porodice koje rade, stvaraju i podižu decu moraju dobiti najveću moguću podršku države.

Jedan od naših predloga jeste da se porodicama obezbede najveće poreske olakšice koje država može da pruži, uključujući i oslobađanje od PDV-a u slučajevima i pod uslovima koji budu uređeni zakonom.

To nije trošak – to je najvažnija investicija koju Srbija može da napravi. Svaki dinar uložen u porodicu vratiće se Srbiji kroz novi život, novo znanje, novi rad i novu budućnost.

Srpski seljak ne traži milostinju. On traži poštenu cenu za svoj rad. I srpski radnik ne traži milostinju. On traži fabriku u kojoj će pošteno zaraditi platu od koje može da izdržava svoju porodicu.

Užice ne sme da bira između fabrike i sela. Potrebni su mu i fabrika i selo, i industrija i poljoprivreda. Jer samo kada proizvodnja i poljoprivreda rade zajedno, Srbija može da pobedi.

Verujem u Užice. Verujem u njegove domaćine, njegove radnike i njegove inženjere. Verujem u mlade ljude koji žele da ostanu u svom kraju ako im damo priliku.

Zato sam uveren da ekonomska revolucija Srbije mora početi u svakom gradu, svakom selu i svakoj porodici.

Srbija mora da gradi, radi i rađa.

Porodica je snaga Srbije.

Bogoljub Karić (kraj) dep/dj