A sačuvali smo porodicu, ognjište, slavu, dedovinu, veru i onu nevidljivu nit koja dete, ma gde otišlo, vraća kući.

Ta nit u našem narodu traje vekovima — od vremena Nemanjića, naših velikih zadužbina i manastira, preko Pećke patrijaršije, duhovnog središta srpskog naroda, do današnjeg dana.

Zato za mene selo nije samo mesto gde se proizvodi hrana. Selo je čuvar Srbije. A porodica je njena najstarija i najsigurnija tvrđava.

Nedavno sam, putujući zlatiborskim krajem, imao posebnu čast da sa svojom porodicom, prijateljima i ljudima koji su od osnivanja sa nama u Pokretu Snaga Srbije posetim dve izuzetne porodice — Pavloviće i Ćetkoviće.

Ja bih ih nazvao dvema velikim srpskim porodicama, gotovo plemenima, jer se upravo u njihovoj priči vidi kako je Srbija preživela vekove.

POGAČA, DECA I JEDNA STARA KOLEVKA

Put do domaćinstva Miladina Pavlovića vodi kroz zelene livade, pored ovaca i goveda, hrastovih šuma, malinjaka i livadskog cveća.

Gledate i pomislite: Dar Božiji!

A na ulazu u imanje — slika koja se ne zaboravlja.

Dočekuju nas školarci sa pogačom. Učenica drugog razreda recituje dobrodošlicu, pored nje drugari, porodica, rođaci, komšije i domaćini iz okolnih sela.

U domaćinstvu Pavlovića ništa nije za pokazivanje — sve služi životu. Obrađuje se zemlja, gaji malina, goveda, ovce i živina, prave se sir i kajmak, peče rakija, gaje pčele.

A onda, na počasnom mestu u dvorištu, stara drvena koliba.

Sačuvana.

U njoj predmeti kojima su naši preci živeli, radili, podizali decu.

I stara kolevka.

Ta kolevka mi je možda rekla više o Srbiji nego mnoge knjige.

Jer Srbija nije počela sa nama. Dobili smo je od onih koji su u takvim kolevkama odrastali, a naša je obaveza da je predamo onima koji će doći posle nas.

Pre nego što smo seli za sofru i razgovor, oprali smo ruke na česmi u dvorištu.

Kao nekada.

A onda smo razgovarali o stvarnom životu: mehanizaciji, otkupu, ceni mleka, subvencijama, proizvodnji.

Ali sve te teme na kraju su stale pred jednim pitanjem: Ko će sutra ovde živeti?

Deca našeg domaćina rade u Užicu i na Zlatiboru. Dolaze i pomažu. Unuci dolaze tokom raspusta.

A u seoskoj školi — jedan đak.

Svadbe godinama nije bilo.

To je alarm koji Srbija mora da čuje.

SEDMORICA BRAĆE — 52 POTOMKA

A onda smo došli kod Ćetkovića.

I tu sam video drugu stranu iste velike srpske priče.

Sredinom prošlog veka sedmorica braće zasnovala su svoje porodice. Iz njih je poteklo 52 potomka.

Život ih je vodio različitim putevima. Školovali su se, odlazili u gradove i inostranstvo.

Među potomcima ima lekara, advokata, profesora, doktora nauka i univerzitetskih profesora.

Mogli su da odu i da zaborave.

Nisu.

Na očevini su gradili svoje kuće i stvorili porodični zaseok.

I danas se vraćaju.

Vraćaju se iz Beograda i inostranstva. Kose svoje livade. Beru svoje voće. Peku rakiju.

Uređuju bašte. Sade cveće.

I, što je najvažnije, svojoj deci pričaju o precima i sa ljubavlju govore o svojoj velikoj porodici.

E, to je Srbija koju ja poznajem.

Čovek može da završi najbolje škole. Može da postane lekar, advokat, naučnik, profesor najuglednijeg univerziteta. Može da živi u Beogradu, Švajcarskoj, Americi ili na drugom kraju sveta.

Ali veliki čovek ne zaboravlja odakle je pošao.

Ne stidi se kuće svoga dede.

Ne prodaje očevinu zato što mu više nije neophodna za život.

Dovodi svoju decu da vide gde im je koren.

NE TRAŽIM DA SVI OSTANU — TRAŽIM DA SE VRAĆAJU

Ne možemo mladom čoveku reći: nemoj da ideš u Beograd, nemoj da studiraš u Parizu, Londonu ili Njujorku.

Naprotiv!

Idi. Uči. Osvajaj znanje. Budi najbolji. Pokaži šta srpsko dete može.

Ali nemoj da zaboraviš put kući.

Neka naša deca osvajaju svet, ali neka se vraćaju svom zavičaju.

Neka obnove dedinu kuću.

Neka pokose livadu.

Neka posade drvo.

Neka dovedu svoju decu na slavu.

Neka im pokažu grobove predaka i kažu: „Odavde smo.“

To je nacionalni identitet koji se ne uči iz parole. On se živi.

Srbiju su vekovima čuvali i vojnici i vladari i duhovnici.

Ali čuvali su je i milioni bezimenih majki i očeva koji su podizali decu, obrađivali zemlju, slavili slavu, gradili kuće i predavali potomcima ono što su nasledili od predaka.

Zato posle susreta sa Pavlovićima i Ćetkovićima još snažnije verujem:

Selo je čuvar Srbije.

Porodica je snaga Srbije.

A zavičaj je adresa koju čovek može da napusti — ali koju nikada ne sme da zaboravi.

Idite u svet, deco Srbije. Učite, radite i pobeđujte. Ali uvek znajte put kući. (kraj) dep/mk