Želim posebno da zahvalim Dejanu Starčeviću, predsedniku našeg Opštinskog odbora u Grockoj, i svim našim članovima koji su organizovali veličanstven doček. Takva energija i toliki broj ljudi pokazuju da Grocka želi promene.

Nisam došao u Grocku da ljudima pričam šta piše u političkim programima.

Došao sam da razgovaramo o onome što oni najbolje znaju — od čega se živelo, šta je Grocka nekada imala i šta može ponovo da postane.

A kada čovek pogleda Grocku, postavlja se jednostavno pitanje:

Kako je moguće da kraj koji ima Dunav, plodnu zemlju, hiljade hektara voćnjaka, vredne domaćine i milionsko tržište Beograda na svom pragu ne bude jedno od najbogatijih mesta u Srbiji?

Grocka je jedan od najznačajnijih voćarskih krajeva Srbije. Prema podacima same opštine, ovde je oko 7.500 hektara pod plantažnim voćnjacima i oko 3.000 aktivnih poljoprivrednih gazdinstava.

Grocka je vodeća u Srbiji po proizvodnji trešnje, breskve i kajsije, a među vodećima je i po jabuci i kruški.

To nije siromašna opština.

To je ogroman kapital.

Ali naš problem je što decenijama prodajemo ono što je najjeftinije — sirov proizvod — umesto onoga što je najskuplje: gotov proizvod.

Nekada je ovde postojala i ozbiljna prerada. Čuvena PKB pekmezara prerađivala je voće i povrće, zapošljavala ljude i izvozila.

A danas?

Voćar proizvede trešnju, breskvu, kajsiju ili jabuku i onda strepi kolika će biti otkupna cena i hoće li mu rod propasti.

To moramo da promenimo.

Ne želim da iz Grocke izvozimo samo kilogram breskve.

Hoću da izvozimo sok. Džem. Kompot. Sušeno i zamrznuto voće. Dečju hranu. Premijum proizvode. Organsku hranu. Proizvod sa imenom GROCKA — SRBIJA.

Hoću hladnjače, sortirnice, sušare, male i srednje fabrike za preradu, savremeno pakovanje, laboratorije i direktan pristup domaćim i svetskim tržištima.

Moj princip je jednostavan:

PROIZVEDI.
PRERADI.
UPAKUJ.
BRENDIRAJ.
IZVEZI.

I tu vidim snagu porodičnog kapitalizma.

Svaka kuća može da bude mala fabrika.

Jedna porodica proizvodi voće. Druga pravi džem. Treća sokove. Četvrta suši voće. Peta pakuje. A zajedno koriste hladnjače, laboratorije, logistiku, tehnologiju i izvoznu mrežu.

Tako se stvara bogat domaćin.

Tako se stvara bogata Grocka.

Tako se stvara bogata Srbija.

A imamo još nešto što mnoge zemlje sveta mogu samo da požele.

Imamo Dunav.

Dunav za mene nije samo reka koja prolazi pored Grocke.

On je voda. On je transport. On je turizam. On je trgovina. On je veza sa Evropom. On je ogromna razvojna šansa.

Zato stalno govorim:

Naša zemlja, naša voda i naš Dunav — to su naša nafta, naš gas i naše zlato.

Samo moramo znati da ih pretvorimo u proizvodnju i bolji život ljudi.

Grocka ima još jednu ogromnu prednost — Beograd.

Na samo nekoliko desetina kilometara nalazi se najveće tržište u Srbiji. Hoteli, restorani, prodavnice, pijace, škole, vrtići, bolnice i stotine hiljada porodica svakoga dana kupuju hranu.

Zašto najkvalitetniji deo te hrane ne bi dolazio upravo iz Grocke?

A onda ono što Beograd ne potroši — na Dunav, železnicu, kamione i u svet.

Moj cilj nije da Grocka preživljava od sezone do sezone.

Moj cilj je da porodica koja ovde ima zemlju, znanje i volju za rad može od svoga rada da živi kao porodica u Austriji ili Nemačkoj.

To se ne postiže obećanjima.

Postiže se proizvodnjom.

Postiže se preradom.

Postiže se tehnologijom.

Postiže se organizovanim nastupom na tržištu.

I postiže se tako što država i grad prestanu da gledaju poljoprivrednika kao nekoga kome jednom godišnje treba dati subvenciju, već kao preduzetnika i proizvođača koji stvara nacionalno bogatstvo.

Ali bogat domaćin nije samo onaj koji dobro prodaje svoje voće. Bogat je i onaj koji zna da će on, njegova deca i njegovi roditelji imati lekara kada im zatreba.

Građani su mi danas govorili i o onome što ih najviše boli — o Domu zdravlja u Vinči.

To nije bilo kakva zgrada. To je dom zdravlja koji treba da služi Vinči, ali i Grockoj, Ritopeku, Leštanima, Boleču, Kaluđerici i okolnim mestima.

Godinama su svi obećavali da će biti izgrađen i obnovljen. Danas je u ruševinama, oko njega se baca smeće, a niko ga nije renovirao.

Ne može kraj koji hrani Beograd najboljim voćem da nema dostojanstven dom zdravlja za svoje ljude. Domaćin koji ceo život radi na zemlji, majka sa detetom i stariji čovek zaslužuju lekara u svom mestu, a ne ruševinu i prazna obećanja.

Zato kažem jasno: obnova Doma zdravlja u Vinči mora da bude prioritet. Ne kao još jedno obećanje, već kao obaveza prema ljudima koji ovde žive i rade.

Današnji susret sa građanima Grocke još jednom me je uverio da Srbiji ne nedostaje bogatstvo.

Bogatstvo je svuda oko nas.

Nedostaje nam sistem koji će to bogatstvo pretvoriti u fabrike, proizvode, izvoz, plate i sigurnost porodice.

Grocka može da bude primer takve Srbije.

Od voćnjaka do fabrike.

Od Dunava do evropskog tržišta.

Od porodičnog gazdinstva do porodične kompanije.

Ne tražimo bogatstvo ispod tuđe zemlje.

Imamo ga pod svojim nogama i pred svojim očima.

Imamo zemlju.
Imamo vodu.
Imamo Dunav.
Imamo znanje.
Imamo domaćina.
Treba nam organizacija, tehnologija i tržište.

Grocka nema naftu — ali ima svoje zlato.

I vreme je da od tog zlata dobro žive oni kojima ono pripada — građani Grocke i Srbije. (kraj) dep/mk