Neispravljanjem slabosti Plana rasta bi se smanjili podsticaji za fokusiranje zemalja Zapadnog Balkana na pristupanje Evropskoj uniji (EU) i obesnažili politički akteri koji se zalažu za pridruživanje, ocenili su u zajedničkom autorskom tekstu za Juropean Vestern Balkans (EWB) Biber, Dimitrov i Emerson.

Među pozitivnim aspektima Plana rasta, čiji finansijski deo podrazumeva šest milijardi evra za period 2024-2027. godine, naveli su dobru opravdanost ideje da prednosti članstva u EU treba postepeno izgrađivati uporedo s napretkom spremnosti za pridruženje, a ne sve zadržavati do dana pristupanja.

Ukazali su u tom kontekstu i da je teret usklađivanja sa svim zakonima i politikama EU izuzetno težak i dugotrajan. Štaviše, kako su naveli, punopravno članstvo u EU postalo je sve neuhvatljivije, uslovljeno paralelnim i politički izazovnim unutrašnjim reformama EU neizvesnog ishoda. To opterećuje političke kapacitete za održavanje procesa evrointegracija, ocenili su Biber, Dimitrov i Emerson.

Plan rasta stoga ima za cilj da pruži korisne finansijske prednosti progresivno u skladu sa dogovorenim paketima mera za povećanje usklađenosti sa normama i regulativama EU. Namera mu je da vrati opipljive podsticaje za napredak u reformama. To takođe predstavlja određen korak EK u pravcu nezavisnih predloga za reformu metodologije proširenja, a daje i skroman doprinos zatvaranju jaza u sredstvima koja se stavljaju na raspolaganje državama članicama. Iako bi cilj da se doprinese većoj ekonomskoj konvergenciji mogao biti preambiciozan, Plan rasta mogao bi bar pomoći da se izbegne povećanje jaza među šest zemalja Zapadnog Balkana i njenih suseda iz EU.

Osvrćući se na slabosti Plana rasta, ukazali su da je ta inicijativa izazvala pomešane reakcije u regionu. Dok su je lideri pozdravili na neformalnom skupu krajem januara u Skoplju, mnogi posmatrači su je odbacili ili kao "novo pakovanje" stare ideje, ili kao nuđenje lakog novca uz uslovno labavije pristupanje.

Iako Plan rasta predviđa značajna dodatna sredstva za region, postoji rizik da uslovi za tu inicijativu nisu dovoljno ambiciozni i da se ne mogu pravilno izmeriti.

Kao nedostatak, navedeno je i to da Plan rasta nema bilo kakve veze sa napretkom koji je potreban u okviru formalnog procesa pristupanja, zasnovanog na otvaranju i zatvaranju 35 poglavlja grupisanih u klastere. Kako je do sada predstavljen, izgleda kao zaseban put koji ima svoj život, paralelno sa onim u formalnoj metodologiji proširenja EU, ocenili su Biber, Dimitrov i Emerson.

Komisija sa sigurnošću može reći da se uspesi u implementaciji reformskih agendi Plana rasta mogu savršeno uklopiti sa koracima potrebnim za zatvaranje različitih poglavlja, ali procesi su i dalje samo paralelni. Uslovi ispunjavanja Plana rasta, čak i kada su formalno usaglašeni, nemaju direktan uticaj na pristupne pregovore o poglavljima i klasterima sa državama članicama na međuvladinim konferencijama, naveli su autori analize.

Prema oceni Bibera, Dimitrova i Emersona, te ozbiljne nedostatke bi trebalo ispraviti i to bi bilo prilično lako. Kao primer su naveli da bi detaljni uslovi navedeni u reformskim agendama mogli biti sažeti kao obaveze za podizanje rejtinga određenih poglavlja kao što se vidi u izveštajima o proširenju, koji trenutno sumiraju stanje svakog poglavlja na petostepenoj skali (rano, malo, umereno, dobro, napredno). Stoga bi dati paket reformi imao za cilj da ukratko podigne ocene za određena poglavlja sa "umereno" na "dobro" itd, dok bi u osnovi za svako odabrano poglavlje postojao spisak planiranih akcija, u skladu s preporukama u izveštajima EK.

To bi, kako su ocenili, stvorilo objektivne osnove za doprinos Plana rasta formalnom procesu proširenja. Dok bi zemlje članice EU zadržale moć odlučivanja o poglavljima i klasterima, uspesi u sprovođenju Plana rasta bi barem stvorili dobro strukturisanu pretpostavku u korist doslednih odluka Saveta koje su danas hronično preopterećene političkim razmatranjima.

Autori teksta ukazali su na potrebu još jedne reforme koja dugo čeka, a odnosi se na prebacivanje odlučivanja u Savetu o poglavljima i klasterima na osnov kvalifikovane većine, umesto trenutno parališuće jednoglasnosti.

Diskreciono korišćenje individualnog prava veta na pitanja koja nisu u vezi sa kriterijumima iz Kopenhagena, kao u ozloglašenom slučaju bugarskog tretmana Severne Makedonije, kompromituje prirodu procesa pristupanja zasnovanu na stvarnim zaslugama, naveli su Biber, Dimitrov i Emerson, ocenjujući da to skreće pažnju sa srca procesa – reformi, i to kako u zemljama kandidatima, tako i u EU.

Prelazak na kvalifikovanu većinu u prelaznim fazama je pravno jednostavna stvar za Savet, bez potrebe za dodatnim zakonodavstvom, promenom ugovora ili ratifikacijom, naveli su Florijan Biber, profesor za istoriju i politiku Jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu i koordinator Savetodavne grupe za evropsku politiku (BiEPAG), Nikola Dimitrov - predsednik Balkanskog centra za konstruktivnu politiku i bivši ministar spoljnih poslova Severne Makedonije, i Majkl Emerson - viši istraživač u Centru za studije evropske politike (CEPS) u Briselu. (kraj) vem/dj