"Najnormalnije je da stariji ljudi žele da život završe u svojoj kući, među svojim najdražim i najbližim. Ali, život nije uvek bajka i okolnosti mogu da se promene kada se dođe u neke godine", ocenila je Satarić.

Tada oslabi zdravlje i ljudi ne mogu uvek da organizuju brigu, negu i sve ono što je u kući potrebno starijim osobama, pa su prinuđeni da ih smeste u domove, rekla je ona i napomenula da je TO ponakada jedino i najbolje rešenje.

Kao socijalna radnica koja je i pre 2000. godine radila u domovima za smeštaj starijih, Satarić je primetila da se od tada mnogo toga promenilo i da se ljudi danas nekako zbijaju i ne žele u dom.

Ona je među razloge za to uvrstila visoke cene, ali i činjenicu da je otvoren ogroman broj privatnih domova za stare sa veoma različitim uslovima smeštaja, od izuzetno dobrih, pa do onih koji baš i nisu najbolji.

"Većina onih koji odlaze tamo i koje srodnici smeštaju su psihički izmenjene osobe, osobe koje pate od demencije ili su nepokretne", objašnjava Satarić.

Ona navodi i da su danas domovi znatno skuplji u odnosu na visinu penzija nego što su bili ranije i podseća da će u državnim domovima, ako starije osobe nemaju dovoljno novca da plate sve od penzije i ukoliko to ni njihova deca ili srodnici nisu u mogućnosti ili ih uošte i nemaju, država doplatiti razliku.

U privatnim domovima situacija je drugačija, za njih mora da se obezbedi puna cena i oni su skuplji. Kod njih se cene kreću od 600 evra mesečno, pa i više od toga, gotovo da ne postoji gornja granica, rekla je Satarić.

Ona se osvrnula i na odnos prema korisnicima domova za starije i uslove u njima i ocenila da "fokus privatnika nije onaj ljudski, humani i socijalni momenat da im pruže svu potrebnu brigu, već da ih čuvaju".

Naravno, daće im hranu, presvući će ih i neće biti u hladnom. To će sve imati, ali sadržaj dnevnih aktivnosti starijih ljudi je veoma jednoličan i podređen rasporedu osoblja i ustanova. Nemaju odnos prema korisnicima koji korisnici očekuju. Ovo nije situacija u svim domovima, već u nekim, obrazložila je Satarić.

Ona smatra i da zdravstvena zaštita u privatnim domovima nije regulisana na način kako je to regulisano u državnim.

Ukazuje i na pojedine organizacione i prostorne probleme, počev od zaključavanja dvorišta, ulaznih vrata i neregulisanih termina za posete, do toga da često nema ni posebnih prostorija za susret sa dragom osobom.

Satarić ističe da ima privatnih domova u kojima se organizuju različite aktivnosti, radionice ili izleti, u kojima se radi na socijalnom momentu, ali smatra da je to mnogo ređe nego u državnim, gde za to postoje timovi.

Ona, međutim, misli da je za neke starije osobe dom jedino rešenje i da u tom slučaju ne treba sve gledati sa negativne strane, već da treba sagledati i pozitivne aspekte.

Satarić sve one koji moraju da svoje najdraže smeste u dom savetuje da nikako ne veruju samo prezentacijama na internetu, već da odu na lice mesta, tamo obave razgovore i osete "kakav je zadah u domu".

Obratite pažnju i na to kakav je odnos osoblja jednih prema drugima i prema korisnicima. Razgovarajte sa nekim od korisnika koji su već u domu, pitajte ih kako im je tamo, da li su zadovoljni i pogledajte kako izgledaju sobe, poručila je Satarić.

Ona ističe da je važno i to da li u sobama ima bilo čega što podseća na život neke osobe u njenom stanu i da li ima domaćinske atmosfere.

Prema njenim rečima, treba videti i kakvi su tehnički uslovi, da li su arhitektonske barijere sklonjene da ljudi mogu da se kreću, ne samo pešice, nego i sa hodalicama.

Pogledajte i kakva su kupatila. Vidite i da li korisnici samo sede uz televizor i pokunjenih glava izgubjeno negde gledaju, što bi značilo da se s tim ljudima ništa ne radi, nego da su ih samo izveli iz kreveta i postavili na stolice. Idite što dalje od toga, zaključila je Satarić. (kraj) zvs/bom/dj