"Dugo godina sam bio deo sistema socijalne zaštite nekada i na vrlo visokim pozicijama, znam koliko je taj sistem faličan i koliko ne daje ono što bi trebalo", kaže on i objašnjava da bi zato roditeljima trebalo priznati status negivatelja i njihov rad.

Po njemu, rodtelji moraju imati izbor - da li će svoje dete poveriti nekom obliku dnevne podrške sistema socijalne zaštite ili će to raditi sami.

"Ako to rade sami, za to moraju da dobiju naknadu jer ne mogu da se zaposle i privređuju na drugi način", objašnjava Košutić koji je sada deo tima organizacije "Evo ruka".  

Dodaje i da novčana nadoknada jeste bitna, ali da to nije suština zakona roditelj negovatelj, već su važne i neke praktične stvari.

"To znači da taj roditelj može sa svojim detetom da ode u bolnicu, i ne da dobije stolicu, nego krevet, da može da ode u poštu i da objasni da njegovo dete ne može samo da obavi neku transakciju, da on mora da mu pomogne i da je to legitimno", navodi Košutić, dodajući da je nezadovoljstvo roditelja dece sa smetnjama u ratvoju opravdano, jer preživljavaju ogroman teret i stres, a uglavnom nailaze na nerazumevanje i zatvorena vrata.

Kao primer problema sa kojima se roditelji suočavaju on navodi i podatak da u beogradskim dnevnim boravcima na listi čekanja ima oko 400 osoba sa smetnjama u razvoju, a pošto uglavnom nema novih kapaciteta, mesto ostaje upražnjeno tek kada neko od korisnika premine.  

"Roditelji ne znaju ni kome treba da se obrate, ne znaju šta je i da li im je uopšte bilo kakva usluga i servis na raspolaganju. Sve to ih na kraju iscrpi i izmeni. Roditelj koji nema nikakvu podršku, on ne može da ode kod lekara, jer nema vremena. Onda on, na primer, dobije tumor,  jer je to i psihosomatska stvar. Tumor ne boli dok nije suviše kasno, a onda vi dobijete roditelja za kojeg postane suviše kasno. Rezultat može da bude i roditelj koji se psihički naruši, jer ne može da izdrži da živi u izolaciji, u stalnoj tenziji", primećuje Košutić.  

Sa velikim naporom se suočavaju i defektolozi, koji stručnim metodama i strpljivim radom pokušavaju da iz osoba sa smetnjama u razvoju izvuku najbolje.
 
"Meni je naporno, a imam pored sebe i negovateljicu i sestru i spremačicu, imam i pauzu i imam radno vreme, koje je kraće od osam sati. Kako je tek roditeljima koji su angažovani 24 sata dnevno i nemaju takvu podršku", iskren je Košutić.

Dodaje da se i njegova profesija nosi sa stigmom, pa je jednom prilikom kada je objasnio čime se bavi čuo i komentar: "Šta ćeš, od nečeg mora da se živi".
 
"To nije posao koji može da se toleriše. Ili ga želiš ili ga ne želiš. Mi ne viđamo previše pozitivnih stvari i to je uglavnom atmosfera gde je malo ko srećan", opisuje Košutić.

Ipak, postoje uspesi, postoje neke neprocenljive stvari.

"Ogromna je stvar kada nekoga ko nije govorio pet godina naučite da progovori. Kada neko ne hoda i njegovi roditelji ne veruju da će ikada prohodati, a on na kraju, ogromnim trudom, prohoda. Kada se setite tog deteta kada je privi put došlo kod vas, a onda vidite šta je sve postiglo za dve ili tri godine, onda shvatite da je to jedno malo čudo", zaključio je Košutić u razgovoru za FoNet. (kraj) ts/bom/dj