„Kada sam izašao iz zatvora, rešio sam da preokrenem život na drugu stranu, da krenem normalnim putem. Rekao sam sebi: makar nemao šta da jedem, gde da spavam — tražiću posao, naučiću nešto pošteno da radim“, seća se Simanić svoje odlučnosti.

Ipak, detinjstvo provedeno pod okriljem sistema socijalne zaštite ostavlja tragove. U domu za nezbrinutu decu rađa se žudnja za stvarima koje su drugoj deci svakodnevno dostupne i uobičajene.

„Još dok sam bio u domu, želeo sam da imam čokoladu. Zašto druga deca mogu da imaju čokoladu, a ja ne mogu? I onda od džeparca kupim, a nekad mi vaspitači oduzmu džeparac, jer, naravno, nisam bio dobar. Tada ukradem čokoladu. Nisam mogao da izdržim da gledam druge kako jedu, a ja nemam“, priseća se on.

Prava borba, smatra Simanić, počinje tek po izlasku iz doma - snalaženje, borba za sopstveni identitet i suočavanje sa stidom.

„Mladi kada izađu iz doma, stide se, ne pričaju. Kada ih pitaju odakle su, kažu: “Imam ja mamu i tatu.” Mnogi lažu o tome, ali ta stigma, to je upravo problem koji treba da se reši u društvu, u sistemu“, objašnjava Simanić.

Neizbežna su, tvrdi FoNetov sagovornik, etiketiranja i komentari poput: „On je domac, sigurno je nešto loše uradio ili muljao.“ Zato je teško pronaći pravi, pošten posao.

Baš zbog toga je, smatra Simanić, po izlasku iz doma za decu bez roditeljskog staranja, potrebna ne samo materijalna potpora, već i podrška — ona roditeljska, koja im toliko nedostaje.

„Fali neko da pogura, da kaže da je moguće naći posao, da je moguće zaraditi i živeti lepo. Ja nisam imao nikoga. Bio sam na ulici, bez nekog da me potapše po ramenu i kaže: ‘Možeš ti to, bravo!’ Ili da me opomene i kaže: ‘Nemoj to, skrenuo si s puta, vrati se’“.

Kako kaže, sam je sebi „utuvio u glavu“ da mora da uspe, da se snađe i istraje.

„Ne bih voleo da iko to proživljava i da ima upravo taj problem s podrškom. Meni je trebalo da razgovaram s nekim”, iskren je Simanić.

Upravo zato danas, kroz organizaciju Moj Krug, daje sve od sebe da onima koji izlaze iz domova pomogne da stanu na svoje noge — da nauče da veruju sebi, da pronađu posao i da izdrže prve teške mesece samostalnog života. U tome važnu ulogu imaju i brojne organizacije koje se bave ovom populacijom.

„Cepora pomaže kroz učenje i pripremu za posao. Moj Krug pomaže mladima da otkriju svoje sposobnosti, da nauče kako da se osamostale i da veruju u svoj potencijal. Jaki mladi osnažuju kroz mentorstvo, a Centar Zvezda obezbeđuje krov nad glavom kada je to najpotrebnije“, nabraja Simanić organizacije kojima je moguće obratiti se kada već institucije i sistem o tome ne vode dovoljno računa.

Simanić je rešio da svoje životno iskustvo pretoči i u knjigu - njegova autobiografija “Moje oči nisu spavale” svedočanstvo je o borbi, snazi i veri da čovek može da ustane i kada padne najniže.

"Knjiga je spremna, čeka svog izdavača i priliku da progovori umesto svih onih koji ćute", poručio je Simanić. (kraj) ts/bom/dj