"Doživljavao sam mnogo puta da odem na neko veče poezije i da tu pročitam nešto što je vrlo intimno, lirski, emotivno, i da mi onda nakon toga neko priđe i kaže - baš si me iznenadio, ko bi rekao da ti imaš to u sebi. To može da zvuči pobednički, rokijevksi jednom, dva puta, tri puta, međutim, kada se to dogodi 70 puta, shvatiš da ti, u stvari, ideš maskiran u taj svet. Naravno da možeš da dopreš do ljudi, ali bio sam suviše umoran, potrošio sam dobrih 15 godina života stalno iznenađujući druge ljude. Shvatio sam da je mnogo jednostavnije da se presvučem u nešto što će njima biti malo prihvatljivije i da tako koračam kroz život", priseća se Stošić.

Promena je, tvrdi on, krenula da se dešava kada je počeo da jede pametnije i da svoj osećaj sreće više ne bazira na preterivanju, već na unošenju hrane onoliko koliko je zaista potrebno.

"U početku je teško, fali ti ta doza, pet onih rafela koje si progutao pred spavanje da ti bude lakše. Međutim, vremenom se to promeni. Priznajem, mislio sam da ću se boriti celog života i da će to biti jedna večna patnja. Ipak, organizam počne da se usklađuje sa količinom hrane koju dobije i krene da ti šalje takve impulse", ohrabruje Stošić i dodaje da i sada sebi dozvoljava poneki dan hedonizma, ali da njegovo telo više ne može da prihvati ranije količine hrane i da je sada potrebno mnogo manje da bi se "razvalio".

Promena i mršavljenje dovela je do druge vrste stigme i komentara onih koji teže podnose promenu koju primećuju kod drugih, a za koju sami nemaju dovoljno snage i istrajnosti.

Priznaje da je teže bilo na samom početku njegovog novog režima ishrane i borbe, kada je sve bilo restriktivnije nego danas. Posebno problematični su bili rođendani i slave, poznati po brojnim kaloričnim
izazovima kada je trpeza u pitanju.

"Znamo da bi srpski domaćin na slavi pre oprostio čoveku koji je izašao sa robije od 20 godina i njega bi gledao bolje nego tebe koji nisi pojeo slaninu ili čvarke i samo si uzeo salatu. U tom smislu ljudi prosto ne vole izdvajanja, ne vole da ti njih diskriminišeš, jer oni onda misle da ti njih sada gledaš kao da oni nisu dovoljno dobri -  ti si se sad profinio, promenio si se, mi jedemo i pijemo, a ti si pametan, ti si sad veliki
evropski čovek, naučio si. Sad smo mi bolesni, ti si zdrav", crta portret našeg mentaliteta.

Problem nastaje i kada prođe dosta vremena bez ponovnog gojenja i takozvanog "jo-jo efekta".

"Opet se jave ljudi koji stalno sumnjaju, koji kao da čekaju sa strane da se ponovo ugojiš. Stalno ista pitanja od kojih sam umoran - šta jedeš? Kako to sad? I onda kada se rastajemo i kada krenu da pojedu tu pljeskavicu pred poslednji dnevni prevoz, kažu 'ajmo. I onda kada ja kažem ne mogu, vidiš u očima taj pogled koji nije neprijateljski, ali nije ni potpuno prijateljski u tom momentu.", primetio je Stošić.

Posebna kategorija su oni  koji ga nisu poznavali ranije, pre mršavljenja, pa sada upoređuju stare fotografije i čude se kako je on uopšte uspeo da se toliko ugoji i ima toliku kilažu.

"Razmišljam da njima počnem da pričam da je sve to bila šala. Sada imamo ovu veštačku inteligenciju,  AI, mogu da kažem da su te slike tako napravljene, da je to bio samo neki materijal za knjigu", kazao je FoNetov sagovornik.

Ipak, svestan je da ima mnogo jačih stigmatizacija, diskriminacija i problema od onih sa kojima se suočavaju osobe sa viškom kilograma

"Niko me nije eksploatisao, nisam izgubio nijedan posao zbog svog fizičkog izgleda, niko mi nije zabranio da upišem fakultet samo zato što sam bio debeo", iskren je Stošić. Ipak, dodaje da ostaju tragovi o kojima se otvoreno i bez ustezanja razgovara samo sa onima koji su slično doživeli i prošli.

Poručujue i da je, pored zdravlja, jedini razlog i jedina osoba zbog koje se treba promeniti i kojoj se zapravo treba dopasti, to smo mi sami.  

Dodaje i da svako, ukoliko ima dovoljno novca, može da ode na liposukciju, međutim, u takvim zahvatima iplastičnim operacijama ne vidi pravo rešenje.

"Mislim da je tajna u tome i da je jedino normalno, psihički gledano, da počnemo da spolja ličimo na sebe kakvi smo iznutra. Izgledati kao neka bista koju je neko napravio pre nekoliko hiljada godina ne znači ništa ukoliko smo iznutra  Petar Božović. Ja sam video Petra Božovića i kao mladog i mršavog, ali za mene je on zaista to što je danas", smatra Stošić.

On ukazuje i na značaj uticaja industrije "javnog i pojavnog" - televizije, muzike, filma.

"Industrija želi da nam prodaje stvari, a prodaje ih tako što nas mami onim što ona smatra atraktivnim. I onda deca gledaju te atraktivne ljude i primete -  ja ne izgledam tako. Zato se taj ciklus vrti dalje za generacije koje dolaze", zaključio je Stošić. (kraj) ts/bom/dj