Sećam se kada sam bio mali.

Moja baka Jefimija, ćerka sveštenika Koste iz Peći, često bi okupljala nas, unuke, oko sebe.

Jednog dana podigla je ruku i rekla:

„Deco, pogledajte ovih pet prstiju.

Svaki prst, kada je sam, može lako da se slomi.

Ali kada se spoje u pesnicu, postaju snaga koju nije lako slomiti.

Takva je i porodica.

Dok ste zajedno, niko vas ne može lako pobediti.“

Tada sam bio dete.

Mislio sam da mi baka govori o prstima.

Tek mnogo godina kasnije shvatio sam da mi je govorila o životu.

Od tog dana, kad god pomislim na porodicu, pred očima mi je njena ruka i njena jednostavna, a velika životna pouka.

Kada bih morao da izaberem samo jednu reč koja je obeležila moj život, onda bi to bila reč – porodica.

Ne zato što je danas često čujemo. Ne zato što je postala deo političkih slogana. Već zato što sam je živeo onda kada nije bilo ni lako ni poželjno govoriti o njoj.

Moji roditelji, Janićije i Danica Karić, naučili su me da čovek bez porodice nema ni koren ni budućnost. Od njih sam nasledio ljubav prema radu, veri, Srbiji i bližnjem. Naučili su me da se čovek ne meri bogatstvom koje ima, već porodicom koju ostavlja iza sebe.

Odrastao sam u duhovnom okrilju Pećke patrijaršije, vekovnog sedišta Srpske pravoslavne crkve i jednog od najdubljih simbola srpskog identiteta. Tu sam naučio da vera, porodica i sloga nisu samo lepe reči, već temelj na kome narod opstaje vekovima. Moji roditelji danas počivaju u Pećkoj patrijaršiji. Za našu porodicu to je najveća čast, ali i najveća obaveza – da ostanemo dostojni vrednosti koje su nam ostavili.

Posle Drugog svetskog rata došlo je vreme u kome se sve posmatralo kroz ideologiju. Porodične vrednosti nisu bile u središtu javnog života. Ipak, mi smo odlučili da baš porodica bude naša najveća snaga.

Kao braća i sestra smo počeli zajedno. Prvo kroz muziku, kao „Plave zvezde“, a potom kroz rad, preduzetništvo i stvaralaštvo. Narod nam je vremenom dao ime koje nosimo sa ponosom – Braća Karić.

Od tada je prošlo više od šest decenija.

Zajedno smo gradili fabrike, škole, univerzitet, kompanije, nova radna mesta i nove ideje. Ali najveći uspeh nisu ni fabrike ni zgrade. Najveći uspeh je što smo uspeli da sačuvamo porodicu.

Porodicu nije izmislila nijedna politička stranka. Nijedna vlast. Nijedna ideologija.

Porodica je postojala pre svih nas i ostaće posle svih nas.

Ona je najstarija i najtrajnija institucija čovečanstva.

Ona je sačuvala srpski narod onda kada nije imao svoju državu. Sačuvala je jezik kada nije bilo škola. Sačuvala je veru kada su rušene svetinje. Sačuvala je slavu, običaje, pesmu i pamćenje onda kada je sve drugo bilo na udaru.

Zato je porodica oduvek bila prva škola života, prva crkva i prva otadžbina svakog deteta.

Odrastajući uz Pećku patrijaršiju, naučio sam da je porodica mala crkva, a država velika porodica. Ako oslabi porodica, oslabiće i država. Ako je porodica jaka, ima nade i za narod i za Srbiju.

To nije samo srpska vrednost. Kod Srba, kao i kod mnogih naroda Balkana, porodica je vekovima bila najveća sigurnost čoveka. Ali kod srpskog naroda ona je imala i posebnu ulogu – da sačuva identitet, veru, jezik i nacionalno pamćenje kroz najteža istorijska iskušenja.

Danas mi je drago što je reč „porodica“ ponovo u središtu javnog života. Drago mi je što Srbija ima i ministarstvo posvećeno porodici. To znači da je društvo prepoznalo ono u šta sam verovao čitavog života.

Još više me raduje što danas mnogi govore o porodici. Svaka reč izgovorena u njenu čast ima smisla ako nas podstakne da budemo bolji roditelji, bolja deca, bolja braća i sestre, bolji ljudi.

Ali jedno nikada ne smemo zaboraviti.

Reči je lako izgovoriti.

Mnogo je teže šest decenija živeti ono što govoriš.

Trudio sam se da živim upravo tako.

Danas se sve češće čuje i poruka da je porodica snaga Srbije. To je istina u koju verujem čitavog života. Ali reč o porodici ima težinu samo onda kada iza nje stoji život, a ne slogan.

Bojim se zloupotrebe. Bojim se dana kada porodica postane samo natpis na plakatu, poruka za izbore i ukras u kampanji. Već smo, nažalost, videli primere u kojima su oni koji su najglasnije govorili o porodici upravo te vrednosti izneverili – ideale koje su nam roditelji ostavili rečima su uzdizali, a delima kompromitovali i razarali, i u sopstvenim životima i u životu naroda. Jer porodica se ne dokazuje rečima na bilbordu, već decenijama truda, vere i istrajnosti. Ko od porodice napravi sredstvo, izgubio je pravo da govori u njeno ime.

Naša porodica snagu porodice dokazuje već šest decenija – od komunističke Jugoslavije, kada o porodičnim vrednostima nije bilo ni lako ni poželjno govoriti, pa sve do današnjih dana. Kroz svaku promenu vremena i svako iskušenje, padali smo i iznova se podizali. Vaskrsavali smo uvek iz istog korena – iz porodice.

Zato, kada kažemo da je porodica snaga Srbije, neka to ne bude slogan jednog trenutka, već istina svih vremena. Jer porodica nije snaga Srbije zato što tako piše u kampanji – ona je snaga Srbije zato što je, u svakoj srpskoj kući, vekovima nosila i narod i državu.

Ne pripada reč „porodica“ nijednoj političkoj stranci, nijednom pokretu, nijednom čoveku. Ona pripada svakom detetu, svakoj majci, svakom ocu, svakom dedi i svakoj baki u Srbiji.

Porodica nije slogan.

Porodica nije politička poruka.

Porodica nije izborna kampanja.

Porodica je temelj naroda.

Porodica je temelj države.

Porodica je temelj budućnosti.

Jer država nije nastala od političkih stranaka.

Država je nastala od porodica.

I zato verujem da će Srbija biti jaka onoliko koliko bude jaka svaka njena porodica.

Jer kada se sačuva porodica, sačuvaće se i Srbija.

Bogoljub Karić