Skoro 30 godina posle ratova, koji su devedesetih doveli do raspada Jugoslavije, krajnje je vreme da se ostvare delotvorna pravda, reparacije i istina za žrtve, ali su pomirenje i socijalna kohezija i dalje daleko, a čini se da je i mir ugrožen, navodi se u izveštaju komesara Saveta Evrope za ljudska prava Dunje Mijatović.

Vidljivo je nazadovanje u procesu suočavanja s prošlošću, što se poklapa sa opsežnijim padom
nivoa poštovanja ljudskih prava i vladavine zakona u nekoliko zemalja u regionu, ukazuje se u Tematskom izveštaju u kojem se razmatraju dostignuća i nedostaci procesa suočavanja sa prošlošću i analiziraju faktori koji pozitivnijim efektima stoje na putu.

U dokumentu se navodi da suočavanje sa prošlošću obeleženom teškim kršenjima ljudskih prava nije
puki osvrt u prošlost, već neophodni uslov za bolju sadašnjost i budućnost koja se zasniva na
poštovanju ljudskih prava i vladavine zakona.

Podsećajući na nekoliko pionirskih pristupa, koji su se u regionu formirali i ostavili značajnu zaostavštinu u oblasti suočavanja sa prošlošću, Tematski izveštaj dodaje da je postojao odlučan stav da neće biti nekažnjivosti za "zverstva počinjena tokom ratova devedesetih, koja su u to vreme bila najgora u Evropi nakon Drugog svetskog rata".

U regionu su pokrenuti višeslojni napori u cilju obezbeđenja krivične odgovornosti, koju su činili jedan
internacionalan krivični sud, domaća suđenja za ratne zločine i mehanizmi odgovornosti, bilo
internacionalizovani, bilo hibridni.

Određeni broj izvršilaca najvišeg nivoa jeste izveden pred lice pravde, ali je odgovornost za zločine izvršene u ratu daleko od potpune.

Domaća i međunarodna suđenja su poslala jasan signal da pravda za teška kršenja ljudskih prava mora biti ostvarena, navodi se u Tematskom izveštaju koji je konstatovao da je region postao model za rešavanje problema nestalih lica, jer se pretpostavlja da je od procenjenih 40.000 lica koja su nestala tokom ratova, više od 70 odsto identifikovano.

Tako visokom stepenu rešavanja predmeta doprinelo je nekoliko faktora, uključujući čvrste zakonodavne i institucionalne okvire na državnom nivou, uz početnu podršku međunarodnih organizacija kao što su Međunarodni komitet Crvenog krsta, Međunarodna komisija za nestala lica, ali i delotvorno učešće porodica nestalih lica.

Uslov za uspeh je bila regionalna saradnja, ali je ona vremenom slabila, ocenjuje se u izveštaju, koji ukazuje da su pored humanitarne dimenzije, relevantni dokazi o nestalim licima korišćeni i za pozivanje na odgovornost onih koji su odgovorni za prisilne nestanke.

U Tematskom izveštaju se odaje priznanje i centralnoj ulozi civilnog društva i aktivista za ljudska prava u pomoći pri suočavanju sa teškom prošlošću obeleženu opsežnim kršenjima ljudskih prava.

Finansijska podrška, monitoring i preporuke, ali i politički pritisak, kao što je to bila politika Evropske unije kojom se podrška uslovljavala saradnjom s Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, igrali su ključnu ulogu u obezbeđenju procesa tranzicione pravde.

Nedostaci u angažmanu međunarodne zajednice, uključujući međuvladine organizacije i pojedinačne države donatore, kao što su određeni pad u rešenosti do kog vremenom dolazi, davanje prednosti trenutnoj stabilnosti u odnosu na suočavanje s prošlošću, nekonzistentne poruke i pristup zasnovan na kratkoročnim projektima su smanjili, između ostalog, i uticaj međunarodnih partnera, upozorava se u izveštaju.

Ako će suočavanje sa prošlošću ostvariti pomirenje i sprečiti nasilje u budućnosti, pouka iz regiona je da je neophodna trajna podrška koja mora da traje duže od jedne generacije, smatra komesarka u izveštaju.

Zahvaljujući hrabrosti i rešenosti žena koje su preživele silovanje i seksualno nasilje, došlo je do važnih novina na međunarodnom nivou u oblastima krivičnog prava, reparacija, odgovora na psihosocijalne potrebe preživelih, ocenjuje se u Tematskom izveštaju.

Zaostavština iz prošlosti i dalje lebdi nad regijom, navodi se, uz brojne procese tranzicione pravde koji ili stoje u mestu ili su nerešeni.

Skoro tri decenije nakon završetka ratova, uz žrtve, svedoke i osumnjičene koji stare i umiru, i
sa sve manje dostupnih dokaza, ističe vreme za ostvarenje pravde kroz domaće krivično gonjenje, a hiljade osumnjičenih tek treba da budu krivično gonjeni, upozorava se u izveštaju.

Uz veliki broj predmeta na čekanju, rad na procesu ostvarenja pravde i dalje se usporava, a državne strategije za ratne zločine ostaju nesprovedene.

Državni tužioci nisu proaktivni i često vode samo predmete koji se prosleđuju iz drugih zemalja, protiv niskorangiranih izvršilaca, ili protiv izvršilaca koji su pripadnici "drugih" etničkih grupa, konstatuje se u izveštaju.

Trenutna klima negiranja ratnih zločina i glorifikovanja ratnih zločinaca je nepovoljna za efektivno utvrđivanje državne odgovornosti, dok su zaštita svedoka i propisi o amnestiji i dalje izazov.

Jedna od ključnih prepreka pravdi je i minimalna ili nepostojeća pravosudna saradnja između nekih zemalja, što uključuje i njihovo odbijanje da izruče sopstvene državljane koji i dalje uživaju nekažnjivost, ponekad zahvaljujući činjenici da imaju dvojna državljanstva zemalja regiona.

To rezultira sve češćim suđenjima u odsustvu, čiji je efekat ograničen u smislu obezbeđenja pravde, pa izvršioci nastavljaju da uživaju u nekažnjivosti.

Nijedna od zemalja regiona nije usvojila sveobuhvatne programe reparacije u skladu sa Osnovnim principima i smernicama Ujedinjenih nacija o pravu na pravni lek i reparacije.

Neke kompenzacije jesu dodeljene kroz sheme socijalnih davanja, ali su takve mere generalno povoljnije za ratne veterane i kroz različite uslove isključuju civilne žrtve rata, navodi se u tekstu.

Traženje reparacije kroz parnični ili krivični postupak pred sudom je dug i skup proces koji žrtve izlaže riziku ponovne traumatizacije.

Ukupno gledano, državne vlasti vrlo malo pažnje posvećuju reparacijama koje nisu naknade, kao što su rehabilitacija, zadovoljština kroz traganje za istinom, javno izvinjenje i komemoracija, te garancija neponavljanja, konstatuje se u izveštaju.

Većina od 3,7 do četiri miliona prisilno raseljenih lica tokom ratova devedesetih su ostvarili povratak ili su pronašli prihvatljive alternative.

Proces povratka i integracije izbeglica i interno raseljenih lica i dalje je otežan zbog diskriminacije i lokalnih neprijateljstava u oblastima gde oni pripadaju manjini.

Pokušaji da se uspostave zvanične komisije za istinu i pomirenje ili druge vrste mehanizama za
zvanično traganje za istinom nisu donele rezultat, bez obzira na izuzetne projekte civilnog društva koji su na tome radili.

Naročito je razočaravajuće to što vlade u regionu nisu uspele da se usaglase oko uspostavljanja regionalne komisije za istinu i pomirenje (REKOM).

Odsustvo državnih i regionalnih mehanizama za traganje za istinom ne samo da usporava pomirenje, već ostavlja i otvoren prostor za negiranje zločina počinjenih tokom ratova.

Traženje nestalih lica, koje doprinosi i utvrđivanju istine, usporeno je u poslednjih nekoliko
godina, bez obzira na činjenicu da se 9.876 lica još vode kao nestalo, zbog čega je hitno da se ti
nerešeni predmeti reše i okonča patnja porodica.

Vrlo je malo napora u regionu uloženo po pitanju provere javnih funkcionera koji su ili osumnjičeni ili osuđeni za učešće u teškim kršenjima ljudskih prava tokom ratova devedesetih.

U trećem poglavlju izveštaja razmatraju se neki od ključnih izazova i trendova koji su razlog ovakvog nazadovanja i nastoji se pokazati veze između sve prisutnijeg negativnog pristupa suočavanju sa prošlošću i nazadovanja demokratije, poštovanja ljudskih prava i vladavine zakona u nekoliko zemalja.

Kao prvo, navodi se u izveštaju, postoji alarmantan trend etnonacionalističkog diskursa, negiranja zločna i glorifikovanja ratnih zločinaca, što potkopava nastojanja u oblasti suočavanja s prošlošću.

Izuzetno zabrinjava što takvu praksu i odobravaju i aktivno slede političari na najvišem nivou, te je ona postala strategija za osvajanje glasova i ostanak na vlast, a ekstremne desničarske nacionalističke grupe podjednako doprinose takvom diskursu.

Određeni političari, verske vođe, javne ličnosti i istoričari aktivno učestvuju u istorijskom revizionizmu i pokušajima da se legitimizuju i cementiraju pozicije osuđenih ratnih zločinaca.

Širenje ideologija usmerenih ka podeli i negiranje ratnih zločina pojačavaju određeni tradicionalni mediji, kao i društvene mreže. Negativan odnos nekih medija prema tranzicionoj pravdi je odraz širih izazova koji ugrožavaju medijsku slobodu i etičko, profesionalno novinarstvo u regionu, upozorava se.

Gledana kroz ovakvu prizmu, prošlost je izvor razdora unutar i među zemljama u regiji, a to stvara
klimu mržnje i podele, što se odražava kroz jasno dokumentovano povećanje prisustva govora
mržnje, međuetničkog nasilja i netolerancije.

Potrebni su hitni politički odgovori da bi se u regionu izbegao povratak u masovno nasilje, a to uključuje i nultu toleranciju prema zločinima iz mržnje, kao i sveobuhvatne strategije odgovora na govor mržnje.

Civilno društvo i aktivisti za ljudska prava koji se bave prošlošću suočavaju se sa sve težim okruženjem, izloženi su klevetničkim kampanjama, pravosudnom ometanju i nesprečavanju napada na skupove koje organizuju.

Izveštaj konstatuje da nove generacije odrastaju u podeljenim društvima, bez smislenih mogućnosti interakcije s pripadnicima drugih grupa, uče se da "druge" vide kao pretnju.

Trend razdvajanja dece u obrazovanju na osnovu jezika, odnosno etničke grupe, ukorenjen je u nekoliko zemalja regiona.

Zvanični nastavni planovi i programi za predmet istorija generalno izbegavaju obrađivanje teških kršenja ljudskih prava počinjenih protiv pripadnika drugih grupa, kao i druge osetljive teme.

Politika zvaničnih obeležavanja sećanja često je jednostrana, usmerena na slavljenje veterana i nacionalističkih narativa, s tendencijom negiranja patnje žrtava drugih etničkih grupa.

Još jedan izuzetno značajan elemenat koji potkopava procese suočavanja s prošlošću u regiji je to
što se u proteklih nekoliko decenija vlasti ne bave stvarnim uzrocima ratova.

Fokus na pitanje ratnih zločina počinjenih tokom ratova jeste bitan, ali za rezultat ima to da se nedovoljna pažnja posvećuje reformi institucionalnih struktura i društvenih obrazaca koji su uopšte omogućili da se počine takvi zločini.

Tematski izveštaj navodi koj su to četiri ključne oblasti za pomak unapred i konstantno se naglašava da državni politički lideri i vlasti snose primarnu odgovornost za obezbeđenje poštivanja obaveza prema ljudskim pravima u ovoj oblasti, kao i za istinski rad usmeren ka miru i društvenoj koheziji.

Najvažnije je obezbediti da žrtve i preživeli budu u centru svih procesa tranzicione pravde, a potom je neophodno je staviti jači naglasak na prevenciju i izgradnju budućnosti u kakvoj je manje verovatno da će se nasilje ponoviti.

Od presudnog je značaja povećati političku i finansijsku podršku jakom civilnom društvu koje radi na tranzicionoj pravdi.

Internacionalni partneri bi u svojim kontaktima sa državama regiona trebalo da šalju jasne poruke o značaju suočavanja sa prošlošću, te da nastave insistirati na brojnim preporukama koje su ranije dale međunarodne organizacije i tela za zaštitu ljudskih prava, zaključuje se u Tematskom izveštaju. (kraj) vip/ivt/dj