Kako piše Demostat, poslednje zabeležene aktivnosti, prema podacima sa sajta Ministarstva za evropske integracije, odvijale su se 3. i 4. februara 2015. kada je održan bilateralni skrining poglavlja.

Otvaranje tog poglavlja, kao i celog klastera podrazumeva ne samo normativno usklađivanje nego i primenu u punom kapacitetu, što može biti dodatni problem sa kojim se Srbija susreće ne samo u tom sektoru.

Druga nevolja je, ocenjuju stručnjaci, to što se tržišta ubrzano menjaju, novi proizvodi i trgovačke prakse jedna drugu sustižu pa tu dinamiku normativi jedva uspevaju da prate.

U Srbiji je prosečan vek trajanja zakona u toj oblasti oko pet godina, što znači da je državna administracija neprestano u izradi novog ili u popravljanju postojećeg kako bi se usaglasili sa standardima EU. Istina je i da se pravila EU na koja se ugleda naš zakonodavac i sama relativno često menjaju i uređuju tu oblast na fragmentaran način.

Kad se sve to uzme u obzir, stoji ocena da neprestani rad domaćih institucija na pisanju novog ili popravljanju postojećeg okvirnog potrošačkog zakona, angažuje značajne resurse, generiše pravnu nesigurnost i daje povoda za stav da taj proces nije osmišljen i sproveden na optimalan način, tvrde pravnici.

Oni dodaju da mnogo širu analizu zahteva pitanje zašto propisi koji su često u znatnoj meri i usklađeni s pravom EU, ne žive dovoljno u praksi.

U Skupštini Srbije je krajem aprila usvojen novi Zakon o zaštiti potrošača čija će primena početi od 1. avgusta, sa izuzetkom dva člana po kojima se već postupa.

U organizacijama i udruženjima koja se bave zaštom potrošača ističu da je sporan jedan od njih, član 4, koji propisuje da se novi Zakon primenjuje na odnose između potrošača i trgovca, ali ima i izuzetak - kada je taj odnos uređen nekim od posebnih zakona i u delu odnosa sa potrošačima usklađen sa pravnim tekovinama EU.

Posebni zakoni koji sadrže odnose sa potrošačima, egulišu komunalne delatnosti, energetiku, elektronske komunikacije, trgovinu, a u tim oblastima, prema iskustvima domaćih udruženja, bilo je najviše žalbi korisnika, navodi Demostat.

Prema Demostatu, upravo u tim odnosima može biti najveće razilaženje norme i stvarnosti - kada dođe do žalbe potrošača, institucije koje bi takav problem trebalo da reše ne uvažavaju dovoljno činjenicu da je građanin ekonomski i faktički slabija strana i po pravilu spor rešavaju u korist velikih državnih ili lokalnih sistema.

Jedna od dobrih vesti za potrošače sadržana je u članu 6, koji precizira da će trgovci na čitak i lako uočljiv način morati da istaknu i prodajnu i cenu po jedinici mere.

Demostat navodi i da pružalac usluga neće moći da dug potrošača odmah preda javnom izvršitelju, već je obavezan da najpre uruči opomenu pred izvršenje a neće moći ni da uskrati uslugu ako to nije odlučio sud. (kraj) vbr/bdr