DPA: I sami ste živeli u jednom diktatorskom sistemu. Ta i druga iskustva se ponavljaju u vašim knjigama. Koliko je po vašem mišljenju i s obzirom na iskustva koja ste imali labilna navodno učvršćena demokratija u kontekstu sadašnjih radikalizacija ili autoritarnih stremljenja?

Herta Miler: Da, "navodno učvršćena" je pravi izraz. Mislim da je to danas slučaj u svim demokratskim zemljama. Izgleda kao da je u demokratiji sloboda postala dosadna ili se javila zasićenost (slobodom). Tako je i u Nemačkoj. Desničarski ekstremisti brbljaju o "socijalno-nacionalnoj" državi i, naravno, aludiraju na nacionalsocijalizam, misleći da su pametni jer to ne izgovaraju otvoreno. Romantizuju diktaturu Hitlera i sledstveno i Putinovu diktaturu. I to je dosledno, jer u Putinovoj Rusiji ima toliko nacionalsocijalizma kao nigde drugde na svetu. Propagiraju "pravu" Evropsku uniju koju čine "otadžbine", ali kome je to EU stvarno oduzela otadžbinu?

Uopšte nije reč o tome. "Narodna misao" sanja o drugačijoj Nemačkoj u kojoj će masovno proterivanje u ime domovine ponovo postati svakodnevica. Za to žele snažnog vođu koji će napustiti NATO i zaštitu potražiti od ratnog zločinca Putina. Tome se moramo odupreti. Izgleda da su njihovi birači zaboravili da su upravo u Nemačkoj branioci domovine već jednom povukli i svoju zemlju i pola sveta u ponor.

Diktatura je ponovo zamisliva zbog neznanja o istoriji. Jer, desničarski ekstremisti su perfidni. Svakodnevno blate demokratiju kao diktaturu i njihovi birači im veruju. Razlog je politička infantilnost. Ljudi zatvaraju oči pred svetskim problemima - kao što su Putinov rat, klimatske promene ili ekonomske međuzavisnosti - i veruju u maglovite i usijane političke bajke.

DPA: Svojim angažovanjem podržavate Muzej egzila koji se planira u Berlinu. Zašto je tako važno imati instituciju koja će rasvetliti kako deo nemačke istorije, tako i današnjicu sveta?

Herta Miler: Već godinama postoji muzej, koji finansira Bundestag, posvećen prognanima, koji su na kraju Drugog svetskog rata proterani iz istočnih oblasti (do tada pod nemačkom kontrolom), dakle onima koje je Nemačka prihvatila. Ali nema memorijala za pola miliona Nemaca koji su pred nacistima morali da beže u egzil, da spasu svoje živote. Pitam - zar Nemačka nije bila njihova domovina? Zar nisu i oni bili prognani? I to iz Nemačke.

Nemačka nikada nije priznala ova proterivanja. A to su bile prve žrtve nacista koje su preživele samo zahvaljujući tome što su pobegle. Međutim, posle 1945. nisu ih gledali kao žrtve. Čak su im se rugali jer su se navodno udobno smestili u inostranstvu. I u godinama koje su usledile, Nemačka ih nikada nije pozvala da se vrate.

Mračno poglavlje bekstva i izgnanstva posle 1933. najbolje se može predstaviti pojedinačnim biografijama – i to baš i treba ovom muzeju. I pošto se nemačka država do sada nije trudila da to učini, podržavam privatnu inicijativu koja od donacija pokušava da prikupi potrebne milione. S obzirom na velike talase izbeglica koje danas vidimo širom sveta, Muzej izgnanstva postaje još potrebniji.

DPA: Kojim ste se ličnim kriterijumima vodili pišući poslednju knjigu ("Eine Fliege kommt durch einen halben Wald")?

Herta Miler: U svim tekstovima reč je o egzilu, diktaturi i uništavanju pojedinca. I o večitom pitanju u svim diktaturama: Kako možeš da živiš ako ne možeš da budeš ono što želiš i ne želiš da postaneš ono što ti je dozvoljeno da budeš.

Herta Miler se rodila 17. avgusta 1953. u Rumuniji u mestu Nickidorf, naseljenom Nemcima. U Temišvaru je studirala rumunsku i nemačku književnost. Izgubila je posao prevodioca u jednoj fabrici za proizvodnju mašina jer nije htela da sarađuje sa rumunskom tajnom službom. U Nemačku je uspela da emigrira 1987. Knjige su joj prevođene na pedesetak jezika. Za roman Ljuljaška daha dobila je 2009. Nobelovu nagradu za književnost. Živi u Berlinu.