Strah iz neznanja

14:42 02. 04. 2025. FoNet | Bojana Milovanović

BEOGRAD - Kada ljudi čuju reč autizam uglavnom se uplaše, ali ne iz loših namera, nego iz neznanja - tako o stigmi sa kojom se bori već decenijama govori Srboljub Ranković otac Marka, tridesetpetogodišnjaka sa autizmom, ukazujući da u Srbiji nema sistema koji bi omogućio adekvatnu brigu o osobama sa autizmom kada im roditelji ostare ili preminu.

Ranković, u FoNetovom serijalu razgovora Stigma procenjuje da u Srbiji ima oko 70.000 osoba sa autizmom, ali da za njih postoje svega dva stacionara u kojima su sva mesta uvek popunjena.

"Ako kažem da u jednom stacionaru ima i sedmokrevetnih soba, onda sam dovoljno rekao. Uslovi nisu dobri, ali ljudima koji tamo rade kažem svaka čast, oni se stvarno žrtvuju", istakao je Ranković.

On smatra da je najveći strah roditelja osoba sa autizmom to kakva će biti sudbina njihove dece kada njih više ne bude.

"Država nije obezbedila sistem da roditelj može biti bezbrižan i da zna da će njegovo dete posle završenog vrtića imati školu ili posle škole imati zaposlenje. Problem su i velike liste čekanja u beogradskim dnevnim boravcima", napominje Ranković, koji je predsednik Beogradskog udruženja za pomoć osobama sa autizmom.

On rešenje vidi u razvoju usluge "stanovanje uz podršku", koja bi osobama sa autizmom omogućila da iskoriste maksimum svojih mogućnosti i osamostale se uz sistemsku pomoć i asistenciju.

Ranković naglašava da osobe sa autizmom, poput njegovog sina Marka, mogu sve, samo ako su u podsticajnom okruženju.

"Marko je mlada osoba, 35 godina, sa osmehom, uvek spreman za akcije. Njegov autizam nije problem, ako mu se pruži dovoljno aktivnosti. On mnogo toga i može i hoće, ukoliko mu se pruži prilika. To je, zapravo, problem za veliki broj osoba s autizmom, jer ne žive i ne rade u uslovima u kojima mogu da pokažu ono što mogu", priča Srboljub o svom sinu i ponosno ističe da Marko najviše voli da crta i da oni imaju svoju likovnu radionicu.

Ocenjuje da je napredak dece sa autizmom uglavnom rezultat rada, truda i strpljenja roditelja. Shvata i da su roditelji često umorni od toga da drugima objašnjavaju i da se pravdaju.

"Neophodno je da u nekim situacijama objasnite i kažete - moje dete ima autizam, potrebno je da obratite pažnju, da polako pričate. Često nastupam tako što kažem da moj Marko ima autizam, da ne govori, ali da sarađuje i razume. Znači, moraš da mu pristupiš lagano, da mu kažeš, pokažeš", naglašava Ranković.

On je pozvao beogradske roditelje dece sa autizmom da se obrate Beogradskom udruženju za pomoć osobama sa autizmom, koje je tu da ih podrži i da im pruži sve relevantne informacije, uputi ih u prava koja imaju, ali i načine kako da ih ostvare. (kraj) zvs/bom/dj

Share: