Sagovornik FoNetovog serijala Stigma je fizioterapeut i programer, uspeo je i da pokrene sopstveni biznis, već ima dva salona "Masiraj me" u kojima zapošljava isključivo slepe osobe.

"Ako nam već drugi ne pružaju šansu, ja želim to da uradim", poručuje Nikola Đorđević.

Ipak, on je redak, tvrdi da su danas šanse za školovanje i zapošljavanje slepih osoba gotovo nikakve, a samo pojedinci uspevaju na tom putu. Nekadašnji predsednik Gradske organizacije slepih Beograda iznosi i podatak da čak 95 odsto članova te organizacije živi od tuđe nege i pomoći.

" Ona iznosi oko 40.000 dinara, što ne bi trebalo da bude neko osnovno sredstvo za život, već kao pomoć da se reše neki problemi koje je nemoguće rešiti u redovnim okolnostima. Ipak, većini to služi kao osnovno sredstvo za život", objašnjava Đorđević.

"Biće možda grubo, ali ću reći da slepi trenutno nemaju školovanje. Škola 'Veljko Ramadanović' u Zemunu je primarno bila škola za slepe i slabovide, ali to više nije, jer te dece nema dovoljno, pa se primaju i osobe sa raznim drugim smetnjama. Praktično, slepa deca imaju problem u školovanju, jer sa njima ne može dovoljno da se radi. Sa druge strane, ako upišu redovnu školu, onda nemaju dovoljnu podršku nastavnika ili defektologa, jer tog kadra nema dovoljno", objasnio je Đorđević.

One slepe osobe koji se, ipak, probiju kroz srednju školu ili fakultet nailaze na sledeću prepreku - nijedna firma nije zainteresovana da primi osobu sa invaliditetom.

"Tu su različiti razlozi - nema školovanja za neka nova zanimanja koja su tražena na tržištu rada. Sa druge strane, mnoge firme imaju predrasude. Postoji zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, po kojem firma treba da plati polovinu prosečne zarade u Republici, ako ne zaposle osobu sa invaliditetom. Firme to vrlo rado plate i ne zaposle nikoga. Ta sredstva bi trebala da se koriste za rehabilitaciju osoba sa invaliditetom. Ipak, nije do kraja jasno gde ta srredstva idu i zašta se koriste, pošto ona idu u zajednički budžet", naveo je Nikola Đorđević.

On se osvrnuo i na one svakodnevne prepreke koje slepima u Beogradu otežavaju život. Teško je bilo gradskim prevozom stiči do redakcije FoNeta koja se nalazi u samom centru grada, morao je neko da ga doveze automobilom.

"Teško se funkcioniše, veoma je naporno. Na primer, nekim prevozom bi trebalo stići od Kneza Miloša do Skupštine, ali to nije moguće. Ne znamo gde prevoz ide - prepodne je jedna, a popodne druga trasa. Kretanje slepe osobe kroz neki uži centar grada je praktično nemoguće", konstatuje Đorđević.

On podseća i na brojne fizičke barijere koje slepima onemogućavaju da se kreću čak i trotoarom - od parkiranih automobila, do raličitih panoa, tezgi, reklama i uličnih bašti. Prepreka je i nepostojanje dovoljno obuka za korišćenje belog štapa.(kraj) bom/dep