Agencijski servisi
U svetu gde je sve obmana - pričati istinu je revolucionarni čin.
Džordž Orvel
KONTAKTIRAJTE NAS
Fonet - 2004 - 2025 - All rights reserved
Stigma
Svedeni na nebitno
14:11 28. 01. 2025. FoNet | Bojana Milovanović
BEOGRAD - Sistem se u Srbiji pozabavio ulogom prosvetnih radnika, ali tako da ih unizi, ponizi i svede na nešto nebitno, izjavila je FoNetu profesorka srpskog jezika u Zemunskoj gimnaziji Sanja Štrbac, koja svedoči i o velikim pritiscima kojima su prosvetari izloženi sa različitih strana, pa čak i od predstavnika opštinskih vlasti.
U FoNetovom serijalu razgovora Stigma, ona podseća da protiv nje i još četvoro njenih kolega postoji anonimna prijava na platformi "Čuvam te" za psihičko maltretiranje i precizira da je reč o nastavnicima koji su podržali studentske zahteve, kao i maturante koji su stali uz njih.
Posle te prijave, usledila je i nova kojom se tereti "za zlostavljanje dece, tako što maloletne učenike izvodi na studenske proteste".
"Moram da kažem da sam za tu prijavu naslutila u kancelariji predsednika opštine Zemun Gavrila Kovačevića, a potvrdu sam dobila već sutradan u školi", kazala je Štrbac.
Ona o tome da se prosvetni radnici tretiraju kao nešto nebitno svedoči na osnovu ličnog devetnaestogodišnjeg iskustva rada u školi.
"Ne govorim samo o materijalnom položaju, on mi je zaista u drugom planu. Govorim o odsustvu poštovanja. Mi na gotovo svakodnevnom nivou čujemo poruke da nismo bitni, da smo zamenljivi i da će, ako ne želimo da radimo, doći neko drugi ko to hoće", ukazuje Štrbac.
Ona podseća i da je u školama dugo bila na snazi i zabrana zapošljavanja, što je bila situacija koja je zatekla i kada je završila fakultet.
"Mogla sam da radim samo na zameni i time bi se moj posao u školi završavao. Prosto nije bilo zakonske osnove da budem zaposlena. To je diskriminacija. Kada vas negde obavežu da ne možete da se zapošljavate za to za šta ste se školovali", ocenila je Štrbac.
Ona misli da "ima sreće" zato što predaje u gimnaziji, gde je atmosfera ipak nešto drugačija, ali napominje da ima mnogo njenih kolega koji trpe i od roditelja i od učenika.
"Mi smo svedoci tih strašnih scena u kojima učenik izmiče stolicu koleginici ili smo svedoci majke koja izgovara 'da li ti znaš ko sam ja?'". Ali smo isto tako svedoci i da se mi ni kao društvo i sistem, pa ni kao prosvetni radnici nismo do kraja pozabavili tim drastičnim primerima", smatra Štrbac.
Kako je ukazala, slučajevi koleginica koje su bile žrtve nasilja su otišli u zaborav.
"Mi nismo otvorili dijalog na tu temu. Mi smo samo konstatovali da to postoji kao problem, ali mi ne radimo na tome da se taj problem reši. Kao što smo konstatovali da nam se desio Ribnikar, nažalost. Da li smo išta rešili na tom polju", upitala je Štrbac.
Prema njenom viđenju, pritisak na nastavnike je posebno izražen pred kraj školske godine, a stiže od roditelja, ali i nadređenih u školama "sa kojima je neko razgovarao o ocenama".
"Mi smo društvo koje je školu svelo na ocenu, ona nam je sve - početak i kraj škole. I ako ta ocena nije onu koju želimo, onda je pritisak ogroman", objašnjava Štrbac.
Ona, međutim, ističe i najlepše momente nastavničkog posla, porukom da su učenici najveća plata za svakog nastavnika, ona plata koja se ne meri novcem.
"Imamo armiju koju smo vaspitali i u čijem odrastanju smo učestvovali. Svaki moj đak je moj ponos. Kada uđem u učionicu uvek pred sobom imam ideju o tome da vaspitavam čoveka i da će taj čovek jednog dana brinuti o meni, o mojoj porodici i o svima nama, tako što će čestito raditi posao za koji se opredelio", zaključila je Štrbac. (Kraj) zvs/bom/dj
Tagovi: