Kada govorimo o deci žrtvama nasilja, često zaboravljamo da se to nasilje ne dešava samo iza zatvorenih vrata, već i kasnije kada ta deca izađu iz kuće, rekla je Grašić u FoNetovom serijalu razgovora Stigma i predočila da su ona suočena sa raznim osudama i različitim etiketiranjima zbog traume koju nose.

Prema njenom objašnjenju, često ih obeležavamo i kao decu iz problematične porodice, misleći da su postala agresivna ili povučena i time ih onemogućavamo da se oporave od traume.

Povodom 4. juna, Međunarodnog dana dece žrtava nasilja, ona je, kao problem društva u Srbiji, označila i okretanje glave i zanemarivanje dece koja su doživela porodčno nasilje.

Ćutimo, jer to se uvek posmatra kao neki privatni, porodični problem. Zaboravljamo da i tišina ima svoje posledice, naglasila je Grašić.

Ona je navela i primer devojčice koja je boravila u Sigurnoj kući i, zbog nasilja koje je odmalena trpela od oca, bila tiha i povučena, pa su u školi ostali neprimećeni mnogi talenti koje ima.

Prelepo crta i govori više jezika, ali je u školi ostala potpuno neprimećena i neprihvaćena. Niko nije zastao da se zapita kakva je zaista situacija kod nje u kući. Svi su je unapred obeležili i etiketirali kao nekoga ko dolazi iz problematične porodice, obrazložila je Grašić.

Kako je napomenula, u školama se deci žrtvama nasilja ne posvećuje dovoljno pažnje i zato se ona često sklanjaju u stranu.

Ne razgovara se sa njima, ne ostavlja se dovoljno prostora i empatije da se ta deca otvore, oslobode i porazgovaraju o tome što ih muči, precizirala je Grašić i ukazala da su ona u strahu i da ih je, zbog situacije u kući, unapred stramota da pričaju i da se druže.

Takva deca, kako je rekla, ne misle da su jednaka njihovim vršnjacima i smatraju da manje vrede.

Kao pozitivan, Grašić navodi primer iz Portugala, gde su osnovne i srednje škole uvele obavezne časove mentalnog zdravlja na kojima se razgovara, uči empatiji, uverena da bi to moglo da se primeni i u Srbiji.

Prema njenom mišljenju, problem nije samo u školama, budući da i mehanizmi ostalih institucija nisu od pomoći deci koja su preživela nasilje u porodici. Naprotiv.

"Institucije i pravosuđe često tu decu ispituju možda i više nego što je potrebno i to bez odgovarajuće psihološke podrške. Tako se deca sprečavaju da što lakše izađu iz začaranog kruga nasilja, jer se konstantno podsećaju na određene nemile događaje", navela je Grašić.

Kao primer štetne prakse, ona je pomenula i to da institucije često potenciraju da se dete viđa sa roditeljem koji je izvršio nasilje, sve pod parolom da ima pravo na oba roditelja. (kraj) zvs/bom