Neretko pomoć potraže i kada shvate da brojne rigorozne dijete i druge metode koje su pokušavale ne daju trajne rezultate.

"Često postanu svesni da se više i ne sećaju kada su poslednji put jeli zato što su zaista bili fizički gladni, već da hranom pokušavaju da regulišu nešto drugo", navela je Đorđević.

Prema njenim rečima, ljudi često jedu kada su uznemireni, usamljeni, uplašeni, anksiozni ili kada im je dosadno, zbog čega je jedan od važnih zadataka psihoterapije da se utvrdi šta se zapravo nadoknađuje hranom.

„Potrebno je razumeti logiku gojaznosti, zbog čega se ona održava, šta je osobi zaista potrebno i ko je ona osim toga što živi sa gojaznošću“, rekla je Đorđević.

Borbu sa viškom kilograma, dodala je, ne čine samo brojke na vagi, već i čitav niz neprijatnih emocija, među kojima su stid, krivica, osećaj neadekvatnosti i strah da osoba nije prihvatljiva drugima ili da je teško ostvariti bliskost sa njom.

Poseban problem nastaje kada osoba vremenom počne da svoj identitet svodi na gojaznost i sebe vidi pre svega kao "gojaznu osobu", umesto kao osobu koja živi sa zdravstvenim problemom.

Đorđević je ukazala da je gojaznost i dalje snažno stigmatizovana, dok se često zanemaruje veliki broj faktora koji mogu doprineti njenom nastanku i održavanju, od genetske predispozicije i hormonskih faktora, preko stresa i socijalnih okolnosti, do pojedinih lekova čije uzimanje može uticati na telesnu težinu.

"Ljudi često imaju osećaj da su isključivo sami krivi za svoju gojaznost, što dodatno pojačava osećaj krivice i stida", ocenila je ona.

Kada je reč o psihoterapiji, Đorđević je naglasila da ne postoje univerzalna i brza rešenja, jer je svaki slučaj individualan. Važno je najpre razumeti zbog čega se gojaznost kod određene osobe održava, a razlozi mogu biti veoma različiti – od straha od bliskosti i intimnosti do drugih emocionalnih obrazaca.

Jedan od ključnih problema, prema njenim rečima, jeste način na koji osoba doživljava sebe. Razlika je, kako je objasnila, između toga da neko za sebe kaže da je gojazan i da kaže da se ugojio.

Prema rečima sagovornice FoNeta, u prvom slučaju, promena telesne težine može biti doživljena kao promena identiteta, dok je u drugom lakše sagledati problem kao stanje koje može da se menja.

Đorđević dodaje i da se najveća potreba za psihološkom podrškom često javlja kada, posle početnog uspeha i smanjenja telesne težine, dođe do zastoja ili vraćanja kilograma. Tada mnogi ljudi upadaju u začarani krug perfekcionizma – počinju strogu dijetu i zahtevne treninge sa idejom da sve moraju da rade savršeno, a nakon prvog odstupanja od plana potpuno odustaju i vraćaju se starim obrascima.

Takav proces, ističe ona, prati snažan unutrašnji kritički glas i osećaj krivice.

"Pojavi se taj unutrašnji kritikujući roditelj koji nam daje jako pogrdne komentare. Kada bismo mi samo izgovorili ono što sebi zapravo unutar, unutar nas samih govorimo, to bi bilo zastrašujuće. Kad bismo čuli kakve su to rečenice koje upućujemo sebi, koliko su to ružne kritike. I onda se postavlja pitanje kako uopšte možemo da trajno nešto promenimo, a na takav način se obraćamo sebi", objasnila je Đorđević.

Zato, samtra ona, trajna promena počinje kada promenimo način na koji razgovaramo sa sobom.

"Potrebno je da prema sebi budemo negujući, ali da istovremeno postavljamo zdrave granice, slično kao što bismo to činili prema nekome koga mnogo volimo“, rekla je Đorđević.

Ukazuje i na važnu ulogu koju ima podrška porodice, prijatelja i kolega, ali poručuje i da ona ne bi trebalo da se zasniva na kritikama, naređenjima i savetima poput „samo prestani da jedeš“ ili „budi disciplinovaniji“, "treniraj".

Takav pristup, upozorila je, može samo da pojača osećaj stida i unutrašnju kritiku, zbog čega se osoba dodatno povlači.

„Mnogo je važnije pitati osobu na koji način možemo da je podržimo i šta joj je potrebno, nego nametati ono što mi mislimo da bi trebalo da radi“, navela je Đorđević.

U pojedinim slučajevima, dodala je, korisno je da i porodica promeni određene navike, ali bez toga da kilogrami i hrana postanu glavna tema porodičnih odnosa i okupljanja.

Hrana, prema njenim rečima, ne bi trebalo da bude nagrada, kazna ili glavni sadržaj druženja, već prvenstveno sredstvo koje obezbeđuje energiju i potrebne hranljive materije za život.

Đorđević je ukazala i na problem stigmatizacije, navodeći da osobe koje žive sa gojaznošću često pamte i veoma suptilne situacije – pogled, komentar ili ponašanje drugih ljudi – u kojima prepoznaju osudu i potvrdu sopstvenog osećaja neadekvatnosti.

Zbog toga mogu izbegavati fotografisanje, javna okupljanja, zajedničke obroke, sport ili situacije u kojima je telo izloženo pogledima drugih.

Đorđević je primetila da je stigma prema gojaznim osobama primetna i u radnom okruženju, kao i na razgovorima za posao.

Cilj psihoterapije zato nije određeni broj na vagi, već i drugačije navike. organizacija vremena i životala.

Manji broj kilograma, dodala je, može biti pokazatelj da osoba ide u dobrom smeru, ali ne bi trebalo da bude jedini cilj.

Trajna promena, zaključila je Đorđević, moguća je kada osoba bolje upozna sebe, nauči da postavlja zdrave granice, razvije drugačiji unutrašnji dijalog i izgradi zdraviji odnos prema sebi, drugima i hrani. (kraj) djv/bom/dj