Opšti izgledi bolesnika zavise upravo od toga u kom stadijumu je tumor otkriven – što se ranije otkrije, veća je verovatnoća uspešnog lečenja.

Dr Marija Ristić, medikalni onkolog sa Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije objašnjava da holangiocelularni karcinom nije često oboljenje, čini oko deset odtso karcinoma jetre a uz to se i manji broj pacijenata otkriva zato što je sama dijagnostika jako teška i komplikovana.

„Teško je uočiti i prepoznati taj tumor, a još teže je dobiti histološku potvrdu ovog maligniteta. Tako da zapravo mi detektujemo mnogo manji procenat pacijenata od onog koji postoji u realnosti. Uobičajeni faktori rizika za nastanak tumora jetre mogu da igraju određenu ulogu u njegovom nastanku. Zna se da hronična bolest jetre može da pogoduje, ali je to više važi za hepatocelularni karcinom (HCC) nego za holangiocelularni karcinom. Neki od faktora rizika su dugotrajni prisustvo kamenčića u žučnim putevima, hronična infekcija  žučnih voda, virusne infekcije hepatitisom B, neke hronične opstrukcije žučnih puteva, međutim, ništa od tih faktora rizika  ne možemo sa sigurnošću da povežemo sa nastankom ovog karcinoma. Za sada još uvek nemamo neke sigurne pokazatelje šta tačno dovodi do ovog karcinoma, tako da ne možemo ni da utičemo na sprečavanje tih faktora „, priča dr Ristić.

Iako se holangiocelularni karcinom razvija u žučnim kanalima, neke bolesti jetre takođe mogu biti povezane sa većim rizikom. Na primer, ciroza jetre bilo kog uzroka (pa i usled hepatitisa B ili C) može povećati verovatnoću pojave intrahepatičnog oblika ove bolesti. Dijabetes melitus i gojaznost su takođe u nekim studijama identifikovani kao umereni faktori rizika.

Sve mere koje štite jetru, vakcinacija protiv hepatitisa B, lečenje hepatitisa C, umereno konzumiranje alkohola, održavanje zdrave telesne težine  indirektno pomažu i u snižavanju rizika od raka žučnih puteva.

Rano otkrivanje holangiocelularnog karcinoma je teško jer rani simptomi, ako postoje, mogu biti nespecifični (npr. blagi bol pod desnim rebarnim lukom, povremena mučnina ili zamor). Često se bolest manifestuje tek kada tumor poraste i dovede do začepljenja žučnih puteva – tada se javlja žutica (žuta boja kože i beonjača), tamna mokraća, svrab kože i slično. Nažalost, u toj fazi tumor je obično već uznapredovao.

Statistika pokazuje velike razlike u preživljavanju u zavisnosti od stadijuma bolesti u trenutku dijagnoze: kod lokalizovanog karcinoma (ograničenog na žučne puteve) prosečna petogodišnja stopa preživljavanja iznosi oko 20-30%, dok kod metastatskog (karcinom koji se proširio na udaljene organe) iznosi svega 3%. Sveukupno gledano, svega oko 5-10% obolelih od karcinoma žučnih puteva preživi pet godina od postavljanja dijagnoze. Ovako niske brojke su direktna posledica kasnog otkrivanja, a procenjuje se da manje od 30% pacijenata ima tumor koji se može hirurški odstraniti u momentu dijagnoze.

Holangiocelularni karcinom predstavlja izazov zbog kasnog otkrivanja i ograničenih mogućnosti lečenja, ali poslednjih godina dolazi do pomaka. U praksi, napreduje snimanja jetre, skenerski i magnetom, kaže dr Ristić.

„Na raspolaganju danas imamo i PET skener koji takođe ima neke svoje prednosti kojima može da se ranije utvrdi gde je tačno žarište bolesti, odnosno gde je primarni tumor. Inače je najoptimalnije, uraditi magnet jetre za postavljanje dijagnoze, a naši dijagnostičari su sada iskusniji u prepoznavanju ovog maligniteta zato što se on u snimanju razlikuje od drugih tumora jetre, prvenstveno od HCC-a“, kaže dr Ristić naglašavajući da je to karcinom koji  ne daje nikakve simptome u toku samog nastajanja, a kada da prve simptome obično se već toliko raširio da više ne može da se sprovede operativno lečenje.

Najvažnije je da se bolest prevenira ili otkrije što ranije – kontrolom faktora rizika (kao što su parazitske infekcije i hronične upale žučnih puteva) i praćenjem ugroženih osoba. Za one koji ipak obole, multidisciplinarni pristup je ključan: kombinacija hirurgije (kad je moguća), intervencionih radioloških procedura za ublažavanje simptoma, te sistemske terapije uvedene od strane medikalnog onkologa.

Ako se CCC može u potpunosti hirurški odstraniti, to je najbolja šansa za izlečenje. Ako se tumor otkrije prekasno za operaciju, šanse za dugotrajno preživljavanje znatno opadaju. Nakon uspešne operacije, ukoliko su svi maligna tkiva odstranjena, petogodišnje preživljavanje dostiže od 25 do 40%. Međutim, čak i nakon operacije postoji rizik od povratka bolesti, pa se u nekim slučajevima daje adjuvantna terapija (postoperativna hemoterapija ili zračenje) da bi se smanjila šansa povratka bolesti.

Što se tiče drugih metoda lečenja hemioterapija je jedina opcija koja preostaje, s obzirom da ovi, karcinomi nisu pogodni za zračenje.

„Nama je uvek cilj da, da ove karcinome uhvatimo na početku da bi mogli da se operišu jer operacija je za sada jedini potencijalno izlečivi put za ove pacijente. Sve ostale opcije dovode samo do malog usporavanja napredovanja bolesti. Radi se o jako agresivnoj bolesti, koja brzo napreduje i vrlo slabo odgovara na hemioterapiju, koja nam je do sada bila jedini dostupan način lečenja“, priča dr Ristić.

Zahvaljujući savremenim dostignućima, pacijenti sa karcinomom bilijarnog trakta danas imaju više opcija i šansi nego ikada ranije. Ipak pacijentima u Srbiji je još uvek dostupna samo hemioterapija koja ne može izlečiti uznapredovali oblik bolesti već smanjiti simptome i usporiti rast tumora, dok se u svetu se hemioterapiji dodaje i imunoterapija.

„To su te inovativne terapije koje su pokazale da imaju efekat i koje donose poboljšan ishod kod ovih pacijenata u smislu da ti pacijenti duže žive sa tom terapijom. I dalje ne govorimo o izlečenju, ali govorimo o dužem životu ovih pacijenata. Druga stvar jeste da se s obzirom da nema nekih specifičnih terapija koje su usmerene baš protiv ovog tumor on se odlikuje velikom heterogenošću, različitim mutacijama pa se u svetu savetuje prvenstveno da se na početku lečenja uradi NGS testiranje–sveobuhvatno molekularno testiranje. I ukoliko se pronađe neka od mutacija za koju postoji lek, makar to bio lek za neku drugu bolest, da se u tim slučajevima ti lekovi primene u lečenju  karcinoma žučnih puteva. Mi za sada još uvek nemamo mogućnosti niti tog testiranja,niti primene tih lekova, ali je generalno to  put kako trenutno treba lečiti ove pacijente. Ovde se zapravo ide u pravcu toga da se personalizuje lečenje prema samom tumoru i to je sadašnji trend svuda u svetu“, kaže dr Marija Ristić.

Probojna studija u ovoj oblasti bila je kliničko ispitivanje nazvano TOPAZ-1, čiji su rezultati prezentovani krajem 2021. i početkom 2022. godine.

Posebno ohrabruje podatak da je broj pacijenata koji su živeli dve godine ili duže bio primetno veći kada je primenjena imunoterapija. Ovi nalazi predstavljaju prvi dokaz u istoriji da imunoterapija može poboljšati ishod kod ove vrste tumora. Na osnovu rezultata TOPAZ-1 studije, vodeća onkološka udruženja odmah su promenila terapijske smernice.

I dalje je puno prostora za napredak od razvoja boljih metoda skrininga do novih terapijskih opcija, ali zahvaljujući savremenim dostignućima, pacijenti sa karcinomom bilijarnog trakta danas imaju više opcija i šansi nego ikada ranije. Uvođenje imunoterapije uz hemoterapiju poboljšalo je ishode za pacijente sa uznapredovalom bolešću i uliva novu nadu.

Očekuje se da će i u našoj zemlji kombinacija hemoterapije i imunoterapije biti dostupna većem broju pacijenata kroz programe ranog pristupa lekovima ili nakon stavljanja listu RFZO. (kraj) dep/dj