Elektorski koledž, kako podseća Glas Amerike, predstavlja sistem koji obuhvata sve savezne države i sastavljen je od predstavnika - elektora, koji glasove raspoređuju na osnovu rezultata glasanja u svojoj državi.

Tehnički, građani biraju elektore, koji potom bira predsednika.

Kreatori američkog Ustava želeli su da predsednički kandidat pobedi na nizu regionalnih izbora, umesto jednog glasanja u celoj zemlji, kako bi kao predsednik mogao bolje zastupati različite interese. U svim državama, osim u dve, svi elektori idu pobedničkom kandidatu te države, bez obzira na to koliko tesnu pobedu je ostvario.

Ukupno ima 538 elektora, što je broj koji uvek ostaje isti i jednak je ukupnom broju članova Kongresa - 435 članova Predstavničkog doma, 100 senatora, uz tri elektora iz Distrikta Kolumbija. Da bi pobedio, predsednički kandidat mora osvojiti većinu - 270 elektorskih glasova.

Stoga nije važno ko će da osvoji najviše glasova na nacionalnom nivou.

Razlog za to je što bi neki od kandidata u nekim državama mogao da pobijedi sa malom razlikom u broju glasova, dok bi u državama koje je izgubio mogao da izgubi sa velikom razlikom.

To se dogodilo petorici predsednika: Džonu Kvinsiju Adamsu, Ruterfordu Hejsu, Bendžaminu Harisonu, Džordžu Bušu mlađem i aktuelnom kandidatu republikanaca Donaldu Trampu (2016. godine).

Kritičari Elektorskog koledža ukazuju na te slučajeve kako bi tvrdili da sistem ne predstavlja nacionalnu volju birača. Pristalice takvog sistema, s druge strane, kažu da se na taj način štite male države, kao i geografski velike države koje imaju mali broj stanovnika.

Uoči predsedničkih izbora, proces ranog glasanja uveliko je u toku.

Osim najistaknutijeg takmičenja - izborne trke potpredsednice Kamale Haris i bivšeg predsednika Trampa, izborni listići sadržavaju i brojne druge opcije za glasanje, na nacionalnom, državnim i lokalnim nivoima.

Građani svake dve godine glasaju za svih 435 mesta u Predstavničkom domu, jer članovi imaju dvogodišnji mandat. U Senatu, gde zvaničnici imaju šestogodišnji mandat, ove godine se glasa za 34 od sto mesta.

Na ovogodišnjim izborima, glasa se i za 11 guvenerskih pozicija u saveznim državama, a tu su i hiljade državnih i lokalnih izbornih trka, uključujući one za državne zakonodavce, gradonačelnike i funkcije u opštinama i okruzima.

Takođe, u mnogim državama se glasa za određene mere, što se naziva referendumima. Od birača se traži da odlučuju o nizu pitanja, od zakona o abortusu do poreske politike i korišćenja marihuane.

Glasanje je drugačije od države do države.

U gotovo svih 50 država i Distriktu Kolumbija (glavni grad, Vašington), na izborni dan je moguće glasati uživo, na biračim mestima. Ipak, većina država omogućava svojim stanovnicima da glasaju i pre 5. novembra, te oni mogu dostaviti svoje glasove putem pošte ili na unapred određenim lokacijama. Većina država, takođe, dozvoljava i rano glasanje na manjem broju birališta - ove godine u nekim od država se tako glasa još od septembra.

Očekuje se da će najneizvesnije izborne trke za novog predsednika ili predsednicu SAD biti u sedam saveznih država: Pensilvanija, Džordžija, Sjeverna Karolina, Mičigen, Arizona, Viskonsin i Nevada. Te ključne države nisu uvek iste i njihov sastav i broj se menja u određenim izbornim ciklusima. One su poznate i kao "neopredeljene države" ili "ljubičaste države" (od kombinovanja boje demokrata - plave - i republikanaca - crvene).

Da bi neka osoba glasala na predsedničkim izborima, mora biti državljanin SAD, imati 18 godina na dan izbora ili ranije, te ispunjavati uslove o boravku, koji se razlikuju od države do države.

Potencijalni birači, takođe, moraju biti registrovani za glasanje do roka za registraciju u svojoj državi. Neke države ograničavaju glasanje za one koji su osuđeni za krivična dela ili osobe koje su mentalno nesposobne.

Amerikanci koji žive u inostranstvu obično mogu glasati u odsustvu. Međutim, za opšte predsedničke izbore, američki građani koji borave na američkim teritorijama - uključujući Portoriko, Američka Devičanska ostrva, Guam, Severna Marijanska ostrva i Američku Samou - ne mogu da glasaju.

Još otkako su Kamala Haris i Donald Tramp i zvanično nominovani na stranačkim konvencijama krajem leta, ankete pokazuju tesnu predsedničku trku, a u sedmicama pred izbore razlika između kandidata je dodatno smanjena.

Mnoge ankete sada pokazuju da je razlika između Trampa i Kamale Haris u svih sedam ključnih neopredeljenih država - u kojima će verovatno biti određen ishod glasanja - unutar granica anketne greške.

SAD nemaju centralnu izbornu komisiju - svaka država organizuje vlastiti proces prebrojavanja glasačkih listića. Lokalni i državni zvaničnici izveštavaju o rezultatima izbora u realnom vremenu, a novinske agencije zatim koriste te rezultate, uz pomoć statistike, da bi projektovale pobednika.

Mediji često projektuju pobednika pre nego što svaki glasački listić bude prebrojan i pre nego što zvaničnici objave konačne rezultate. To je zato što obično prođu dani ili sedmice pre nego što se u mnogim okruzima izbroje svi glasovi, ali često su i parcijalni rezultati dovoljni da se matematički odredi pobednik. Međutim, kada je trka tesna, novinske agencije obično čekaju sa projektovanjem pobednika dok ne izađu konačni rezultati.

Prvi rezultati se ne objavljuju dok se sva birališta zvanično ne zatvore.

Glasanje uživo, na biralištima, završava se 5. novembra uveče, pri čemu svaka jurisdikcija određuje svoje vreme za zatvaranje mesta za glasanje.

Imajući u vidu da države imaju različita pravila o tome kada se glasački listići mogu brojati i kada se listići pristigli poštom mogu prihvatiti, neke države verovatno neće znati konačne rezultate do dana nakon izbora ili čak i kasnije. Tesne trke takođe mogu otežati novinskim agencijama da projektuju pobednika čim se birališta zatvore.

Kao i 2020. godine, kada je trebalo nekoliko dana pre nego što su projektovali rezultate predsedničkih izbora, moguće je da nacionalne trke na visokom nivou, uključujući za predsednika SAD, neće imati poznat ishod do nekoliko dana nakon 5. novembra.

Nakon što se glasovi prebroje, oni se overavaju na lokalnom i državnom nivou. Države tada izdaju dokumentaciju u kojoj se identifikuju elektori koji predstavljaju kandidata koji je osvojio glasove u toj državi.

Elektori su obično izabrane pristalice određene stranke ili ih imenuju politički zvaničnici. Oni se sastaju u svojim državama u decembru kako bi dali svoje glasove za predsednika i potpredsednika. Zatim se Kongres - čiji mandat počinje u januaru - sastaje u novom sastavu, kako bi prebrojao elektorske glasove i zvanično proglasio pobednika.

Predsednik polaže zakletvu na ceremoniji inauguracije 20. januara. (kraj) vem/mk