„Ranije, kada nekome kažete da radite u školi, ljudi bi vas sažaljivo pitali kako možete da radite taj posao. Danas ta stigma dolazi više od Ministarstva prosvete i od strane vlasti, s obzirom na ono što se pojavljuje u medijima i kako nastavnike komentarišu. Mi smo sada postali neki državni neprijatelji, blokaderi, oni koji podržavaju anarhiju u školama i koji hoće 'leba bez motike“, rekla je Dimitrijević.

Prema njenim rečima, uprkos pritiscima i problemima, tokom obustava rada stvorena je snažna veza između nastavnika, učenika i roditelja, koju, kako smatra, sada druga strana pokušava da oslabi.

„Ta veza između roditelja, nastavnika i učenika je neprocenjiva. Sada upravo to neko pokušava da razbije, jer smo tako dosta jaki, ima nas mnogo i verovatno smo zastrašujući kao sila koja bi mogla da pokvari neke namere protivne onome za šta se mi u obrazovnom sistemu borimo“, ocenila je Dimitrijević.

Ona je ukazala da je status nastavnika u društvu godinama unazad narušen, kako zbog zarada, tako i zbog nedostatka mogućnosti za stvarni profesionalni napredak.

Prema njenoj proceni, nastavnik početnik bez dodataka trenutno nema platu veću od 110.000 dinara, dok nastavnik sa oko 30 godina staža, zvanjem pedagoškog savetnika i razrednim starešinstvom može da prima oko 140.000 dinara.

Dimitrijević je rekla da zbog takvih primanja veliki broj prosvetnih radnika godinama radi dodatne poslove, najčešće držeći privatne časove ili koristeći znanja iz svoje struke u drugim oblastima.

„Mi zapravo celog života radimo dva posla da bismo mogli da steknemo neku pristojnu zaradu i da se ne sekiramo da li možemo da odemo na odmor ili da otplaćujemo kredit“, rekla je ona.

Govoreći o odnosu Ministarstva prosvete prema zaposlenima, Dimitrijević je ocenila da bi nastavnici, učenici, roditelji i resorno ministarstvo trebalo da budu partneri, a ne suprotstavljene strane.

„Ministarstvo bi trebalo da bude naš predstavnik u Vladi i državi, da zastupa interese prosvete, da se bori za veći procenat budžeta i da čuje šta nas muči, jer mi imamo neposredno iskustvo u učionici“, rekla je Dimitrijević.

Ona je ocenila da se komunikacija prosvetnih radnika i Ministarstva često svodi na pregovaranje i sukob, uz utisak nastavnika da unapred dobijaju odgovor da nešto „ne može“.

Dimitrijević je ukazala i na probleme sa uslovima rada, brojem učenika u odeljenjima, pritiscima uprava, nesigurnim radnim angažmanima i zapošljavanjem na određeno vreme, koje, kako je navela, kod pojedinih nastavnika traje i po deset godina.

„Mladi danas drugačije razmišljaju i traže bolje uslove. Gde god mogu da pronađu bolje plaćen posao i bolje uslove rada, oni odlaze. Zbog toga imamo veliki deficit nastavnika, naročito u predmetima u kojima ljudi mogu lako da pronađu drugi posao“, upozorila je ona.

Prema njenim rečima, nastavnik je nekada imao status „gospodina profesora“, dok je danas postao „potrošna roba“ i samo još jedna osoba na tržištu rada.

„Važno je negovati dobrog nastavnika. Dobar nastavnik nije samo onaj koji odlično poznaje svoj predmet, jer je mnogo važniji i vaspitni deo našeg posla. Mi pratimo generacije na putu da postanu ljudi, da steknu sistem vrednosti i znanja na osnovu kojih će kasnije birati svoj životni put“, rekla je Dimitrijević.

Ona je ocenila da država mora više da radi na zadržavanju kvalitetnih nastavnika, jer je njihov posao, kako je rekla, od velikog značaja za budućnost društva.

Uprkos nezadovoljstvu stanjem u prosveti i neizvesnosti pred početak nove školske godine, Dimitrijević je rekla da se svakog 1. septembra raduje povratku u učionicu i susretu sa učenicima.

„Meni želudac pred 1. septembar uvek kaže: 'Jupi, videću svoje đake'. Volim početak školske godine, raduje me da vidim učenike i kolege. Ali, s druge strane, zbog svega što se trenutno dešava, imam i čvor u želucu, jer znam da nas čeka nova, neprestana borba za stvari koje su nam važne“, poručila je Dimitrijević. (kraj) djv/bom/dj